Tamo gde srce zatreperi

Kada sam saznala da u Nišu postoji jedno parče zemlje koje je ljubav prema životinjama pretvorila u prostor u kome već punih petnaest godina živi jedan broj mačaka, odlučila sam da ga posetim.

Dočekala me je Dragana Stanković sa kojom sa potom obišla taj neobični kutak u kome su se šepurile mace različitih boja. U jednom trenutku pridružio nam se i profesor Kamenko M. Marković koga znam sa jednog predavanja o Konstantinu Brankušiju. Za mene je ovo bilo mnogo više od običnog obilaska nečega. To je bilo iskustvo koje mi je pokazalo da se ljubav i kreativnost mogu iskazati na svakom koraku, i na različite načine – ne samo kroz umetnost, već i kroz brigu i posvećenost drugim bićima, osobito onim nemoćnim, koja se u urbanim sredinama grčevito bore za sopstveni opstanak. Imala sam priliku da bolje upoznam profesora, koji pored svih svojih obaveza deo vremena i pažnje, zajedno sa Draganom, posvećuje napuštenim mačkama, stvarajući za njih sigurno mesto za život.

Čim sam ušla u taj parkić, primetila sam da je tu sve uredno i čisto. Radoznali pogledi mačaka i tiho mjaukanje ostavili su na mene poseban utisak. Okružilo nas je oko petnaestak mačaka, i svaka od njih je pokazivala svoj karakter. Osetila sam u sebi, duboko poštovanje za ovo dvoje dobrih i plemenitih ljudi koji svakodnevno, po kiši, suncu, vetru i snegu vode računa o njima, obezbeđujući im hranu, negu i sigurno okruženje. Bilo je lako uočiti da su mačke zdrave, negovane i naviknute na pažnju.

Tokom razgovora sa profesorom saznala sam više o njihovim navikama, potrebama i izazovima sa kojima se susreću napuštene životinje. Neke odmah prilaze ljudima, dok je drugima potrebno više vremena da steknu poverenje. Tada sam shvatila koliko strpljenja, odgovornosti i ljubavi ulažu ovo dvoje ljudi da bi ova predivna stvorenja učinili dostupnim ljudskim očima.

Poseban utisak na mene ostavila je jedna crna, čupava mačka. Njeno gusto krzno, miran pogled i dostojanstveno držanje izdvajali su je od ostalih. Delovala je povučeno, ali istovremeno spokojno, kao da je pronašla svoje mesto, kao da je osećala da smo mi njeni zaštitnici. Ta maca je za mene bila simbol ove posete, i podsetnik da svako živo biće na planeti zaslužuje miran život.

Čovek je taj koji to treba da im omogući. Kako? Tako što će ih zaštititi kada su u nevolji, nahraniti i napojiti kada su gladne ili žedne. Koliko često to činimo? Činimo li to uopšte?

Odavde sam otišla vesela i zadovoljna jer sam upoznala nešto novo, lepo i plemenito. Ova poseta me je podsetila da se humanost ogleda jedino u postupcima ljudi.

Izvor/ Saznaj više: niskevesti.rs