Matematičari otkrili zašto se ljudi iznova okreću kanibalizmu

Kanibalizam predstavlja svojevrstan paradoks. Iako se smatra jednim od najvećih društvenih tabua i moralno neprihvatljivim činom, kroz čitavu ljudsku istoriju postoje brojni zapisi koji pokazuju da su mu se ljudi iznova vraćali.

Zašto se Homo sapiens povremeno okreće kanibalizmu, ali ga nikada ne prihvata kao trajni način života?

Kako bi pronašli odgovor, istraživači sa Univerziteta u Vroclavu u Poljskoj i Karlovog univerziteta u Češkoj analizirali su ovo pitanje uz pomoć matematičkih modela, procenjujući odnos između potencijalnih koristi i rizika kanibalizma.

Na prvi pogled može delovati da koristi ne postoje. Međutim, ljudsko meso organizmu obezbeđuje hranljive materije i energiju kao i svako drugo meso. U najekstremnijim situacijama ono bi čak moglo da spase život.

Rezultati istraživanja, objavljeni u časopisu PNAS, pokazuju da što se kanibalizam duže praktikuje u jednoj zajednici, to postaje opasniji i štetniji, bez obzira na etička pitanja.

“Naš model jasno pokazuje da redovan kanibalizam dugoročno nije održiv za ljudske populacije”, rekao je teorijski i evolucioni biolog Petr Tureček sa Karlovog univerziteta.

Studija pokazuje da postoji veoma ograničen skup okolnosti u kojima bi kanibalizam mogao imati određenu praktičnu korist. To je slučaj kada druge hrane gotovo da nema, kada su osobe čije se telo koristi već preminule, pa nije potrebno trošiti energiju na lov, kada se meso termički obradi radi bezbednosti i kada se ne konzumiraju osobe koje su i same bile kanibali.

Van tih izuzetnih okolnosti, negativne posledice veoma brzo nadmašuju svaku moguću korist.

Glavni razlog je povećan rizik od infekcija i prenošenja bolesti. Za razliku od konzumiranja mesa drugih životinja, kod kanibalizma patogeni ostaju unutar iste vrste, zbog čega se mnogo lakše prenose i izazivaju epidemije.

Situacija postaje još opasnija kada nastanu takozvani “lanci kanibalizma”, odnosno kada neko pojede osobu koja je prethodno konzumirala ljudsko meso. Tada se rizik od širenja opasnih uzročnika bolesti višestruko povećava, pa zajednice koje se oslanjaju na kanibalizam veoma brzo mogu doživeti kolaps.

“Epidemiološki troškovi širenja neizlečivih bolesti brzo nadmašuju svaku kalorijsku korist i pouzdano dovode do propasti zajednice”, objasnio je Tureček.

On smatra da je upravo društveni tabu prema kanibalizmu predstavljao efikasnu zaštitu koja je naše pretke sačuvala od ove evolucione zamke.

Istraživači kao primer navode narod Fore iz Papue Nove Gvineje, koji je decenijama bio pogođen smrtonosnom bolešću mozga poznatom kao kuru. Bolest je gotovo nestala tek nakon što je zajednica prestala da praktikuje ritualno konzumiranje tela preminulih tokom pogrebnih obreda.

Kuru pripada grupi prionskih bolesti koje izazivaju nepravilno savijeni proteini. Za razliku od većine bakterija i virusa, prioni se ne uništavaju kuvanjem, zbog čega termička obrada ne pruža zaštitu.

Autori naglašavaju da njihovo istraživanje posmatra kanibalizam isključivo sa praktične i matematičke strane, bez razmatranja prirodnog osećaja gađenja ili moralnih pitanja. Cilj je bio da se objasni zašto se ova pojava povremeno javljala tokom istorije, ali nikada nije opstala.

“Ova ograničenja objašnjavaju i povremeno pojavljivanje kanibalizma i široko rasprostranjeno nastajanje tabua protiv njega”, navode autori rada.

Oni dodaju da rezultati pokazuju kako epidemiološki procesi mogu oblikovati kulturnu evoluciju i dovesti do stvaranja stabilnih društvenih normi koje sprečavaju ponašanja koja mogu biti korisna na nivou pojedinca, ali pogubna za čitavu zajednicu.

Kanibalizam se danas uglavnom smatra drevnim, primitivnim i varvarskim običajem i javlja se izuzetno retko. Prema proračunima iz ove studije, moguće je da su zajednice koje su ga dugo praktikovala upravo zbog toga nestajale.

Naučnici ipak ističu da postoje i drugi faktori koje njihov model nije obuhvatio.

Na primer, pojedine kulture mogle su da koriste kanibalizam kao sredstvo zastrašivanja susednih zajednica ili kao način demonstracije moći i društvenog statusa. Upravo zato što predstavlja kršenje jednog od najvećih tabua, mogao je imati snažan psihološki efekat.

“Formalizovanje ovakvih društvenih koristi zahtevalo bi potpuno drugačiji model, koji bi uključivao teoriju signaliziranja ili međugrupnu konkurenciju, što prevazilazi okvir ovog istraživanja”, navode autori.

Dodaju da bi proučavanje odnosa između mogućih koristi za pojedinca i velikih rizika za celu populaciju moglo predstavljati važan pravac budućih istraživanja.