Da li bismo ikada mogli da kloniramo neandertalca

Pre skoro deset godina odbranio sam doktorat iz arheologije, sa tezom o lovu i sakupljanju hrane kod ranih pripadnika vrste Homo sapiens i naših izumrlih srodnika, neandertalaca.

Za porodicu i prijatelje koji se ne bave arheologijom, bio sam stručnjak za kameno doba, onaj kome se upućuje svako pitanje o paleolitu. Stvorio sam prilično čvrste stavove o čuvenoj takozvanoj praiskonskoj ili paleo ishrani. Doprineo sam i menjanju slike o neandertalcima, koje treba shvatiti kao vrstu čoveka, a ne kao gomilu zaostalih i rutavih grubijana. Majka mi i dan danas šalje mejlom svaki članak koji nađe o neandertalcima, denisovcima ili drugim drevnim ljudima.

Kada novim poznanicima objasnim čime se bavim, često dobijem pitanja poput šta biste uradili kada biste sreli neandertalca, ili da li ćemo ikada pronaći savršeno očuvanog smrznutog neandertalca. I neizbežno, da li bismo mogli da ga kloniramo.

Na prvi pogled, poslednje pitanje zvuči uzbudljivo. Ako se dublje zamislimo, da li bismo zaista želeli da vratimo vrstu čoveka koja na Zemlji ne postoji desetinama hiljada godina. Šta nam daje pravo da o tome odlučujemo. Da li bi takav potez bio moralan.

Šta je uopšte vraćanje iz izumrlosti

Poslednjih godina, zamisao o vraćanju izumrlih vrsta, njihovom ponovnom stvaranju ili kloniranju, izazvala je veliku pažnju medija.

Kompanija Colossal Biosciences, koja se bavi biotehnologijom i genetičkim inženjerstvom, dospela je na naslovnice 2024. godine tvrdnjom da je prva vratila iz izumrlosti užasnog vuka. Reč je o krupnom izumrlom psolikom grabljivcu srodnom današnjem sivom vuku.

Pre nekoliko desetina hiljada godina, ovi vukovi krstarili su travnatim predelima današnje Severne i Južne Amerike. Ako posetite katranske jame La Brea u Los Anđelesu, videćete čitav zid izložbe obložen njihovim lobanjama izvađenim iz lepljivih grobnica, sa kostima obojenim u sjajni orahov ton od katrana.

Užasni vukovi izumrli su pre otprilike 10.000 godina, otprilike u isto vreme kada i mastodonti, džinovski lenjivci i druga krupna zverad koja je nekada živela u Americi. Prve tvrdnje kompanije Colossal naišle su na oštru osudu naučne javnosti.

Sažetak projekta na sajtu kompanije navodi da su stvorili tri živa užasna vuka, Romula i Rema, rođene 1. oktobra 2024, i Kalisi, rođenu 30. januara 2025. godine, čime je, kako tvrde, prvi put u istoriji nauke iz izumrlosti vraćen krupni vrhunski grabljivac. Svega nekoliko redova niže, isti tekst kaže:

Kompanija je vukove vratila tako što je napravila 20 ciljanih izmena na 14 gena u nasleđu običnog sivog vuka.

Genom sivog vuka sadrži oko 19.000 gena. Colossal je izmenio 14, što je neznatnih 0,073 odsto celokupne vučje DNK. U poređenju sa uobičajenim sivim vukom, njihovi ogledni štenci su nešto krupniji, a krzno im je belo umesto šareno sivo. Užasni vukovi su ipak sasvim druga vrsta, pa i drugi rod.

Drugim rečima, ove dve skupine poslednjeg zajedničkog pretka imale su pre oko 5,7 miliona godina, što je daleko udaljenije od srodstva vukova i pasa. Postavljeno drugačije, sivi i užasni vuk nisu bliži jedan drugom nego što su to vuk i afrički šakal, ili bizon i gazela.

Genetski se toliko razlikuju da verovatno ne bi mogli ni da imaju zajedničko potomstvo. Uprkos smelim izjavama, Colossal nije uradio mnogo više od toga da sivog vuka obuče u kaput užasnog vuka.

Kako kloniranje radi

Godine 1996, naučnici sa Univerziteta u Edinburgu uzeli su DNK iz jedra ćelije ovčijeg vimena i usadili je u jajnu ćeliju druge ovce.

Jajna ćelija ili spermatozoid inače sadrže samo polovinu hromozoma neke životinje, dakle polovinu njenog ukupnog genetskog zapisa. Kada spermatozoid oplodi jajnu ćeliju, dva skupa polovičnih hromozoma se spajaju i grade nov, jedinstven sklop. Ćelija iz bilo kog drugog dela tela, poznata kao somatska ćelija, sadrži pun broj hromozoma.

Prebacivanjem jedra somatske ćelije u jajnu ćeliju, istraživači su stvorili zametak koji se razvija tačno kao oplođena jajna ćelija, ali bez ikakvog nasleđa muškog roditelja. Rođeno jagnje, nazvano Doli, bilo je tačna genetska kopija ovce od koje je poteklo prvobitno jedro iz vimena.

Posle Dolinog rođenja, kloniranje je postalo izuzetno uzbudljivo polje istraživanja, pa se ubrzo javilo pitanje, ako možemo da kloniramo postojeću životinju, možemo li i izumrlu vrstu.

Nažalost, odgovor je odričan, uprkos ogromnim koracima koje je genetičko inženjerstvo napravilo poslednjih decenija. Nevolja je u tome što kloniranje izumrle vrste traži potpun i neoštećen uzorak njene DNK, a to još uvek nemamo.

Šta bi nam zaista trebalo za pravog klona neandertalca

Projekat ljudskog genoma, međunarodni poduhvat mapiranja pojedinačnih gena na svih 23 para ljudskih hromozoma, zvanično je počeo 1990. godine. Formalno je okončan 2003, ali konačna potpuna mapa ljudskog nasleđa dovršena je tek 2022, dok je Y hromozom zaokružen 2023. godine.

Delići DNK iz neandertalskih ostataka takođe su tokom poslednjih par decenija sklapani i uvezivani u mapu genoma. DNK je iznenađujuće postojan i otporan molekul za nešto što izgleda tako tanko i krhko, ali onaj koji desetinama hiljada godina leži u zemlji ipak trpi oštećenja iz okoline.

Osim ako ne dođe do čudesnog pronalaska smrznutih ostataka, kakav viđamo u filmovima, potpun genom bi morao da bude sastavljen u laboratoriji, a ne izvučen iz kosti.

Razmrsivanje neandertalskog genoma ogroman je uspeh, ali poznavanje položaja svih gena tek je deo slike. Još uvek nije sasvim jasno kako mnogi od njih sarađuju međusobno i kako na njih utiču činioci iz okoline.

Da bi klonirali neandertalca sastavljanjem genoma na molekulskom nivou, naučnici bi morali da ponovo stvore sve one složene odnose koji našim genima omogućavaju da svakoj ćeliji u telu kažu šta da radi.

Prijatelji sajta: FIRMA.co.rs

Prijatelji sajta: MojaKompanija.rs