Ljudi mogu da nauče eholokaciju za samo 10 nedelja, a ona menja način na koji mozak funkcioniše

Eholokacija je fascinantan način na koji životinje poput slepih miševa i kitova pronalaze put i snalaze se u prostoru.

Emitovanjem zvukova i analizom odjeka koji se vraća, ove vrste mogu da prepoznaju objekte i prepreke u svom neposrednom okruženju.

Poznato je da ovu sposobnost mogu da razviju i ljudi, a potrebno je znatno manje treninga nego što se ranije pretpostavljalo.

Studija objavljena 2021. godine u časopisu PLOS One, koju su sproveli istraživači sa Univerziteta Daram u Velikoj Britaniji, pokazala je da i slepe i osobe koje vide mogu da nauče eholokaciju za svega 10 nedelja koristeći kratke zvukove koje proizvode ustima.

Iako ovu tehniku već koriste mnoge osobe sa oštećenim vidom, nekada uz pomoć zvukova koje proizvodi beli štap umesto kliktaja ustima, rezultati istraživanja pokazuju da mnogo više ljudi može da savlada ovu veštinu nego što se ranije verovalo.

Neki od istraživača koji su učestvovali u toj studiji bili su deo tima koji je sproveo i novo istraživanje, objavljeno u časopisu Cerebral Cortex. Ovoga puta cilj je bio da se utvrdi kako desetonedeljni trening eholokacije kod 26 učesnika utiče na fizičku strukturu njihovog mozga.

Naučnici su posebno analizirali snimke dva ključna regiona mozga: primarnog vizuelnog korteksa (V1), koji obrađuje informacije dobijene vidom, i primarnog auditivnog korteksa (A1), zaduženog za obradu zvukova.

Rezultati su bili izuzetno zanimljivi. Snimci su pokazali da je primarni vizuelni korteks, i kod slepih i kod osoba koje vide, tokom treninga razvio osetljivost na zvučne odjeke korišćene u eholokaciji.

“Po prvi put pokazujemo funkcionalne i strukturne promene u primarnim senzornim oblastima V1 i A1 kod slepih i osoba koje vide nakon što su u odraslom dobu naučili eholokaciju pomoću kliktaja”, naveli su istraživači u radu.

Dodali su da su ovi rezultati posebno značajni jer su prethodna istraživanja pokazivala promene uglavnom u višim senzornim centrima mozga, dok novo istraživanje potvrđuje da se prilagođavanje dešava i u njegovim osnovnim, primarnim senzornim regionima.

Rezultati ukazuju da to da li je osoba slepa ili vidi ne utiče na sposobnost mozga da se prilagodi u ovom slučaju. Drugim rečima, plastičnost mozga ne zavisi od dugotrajnog uskraćivanja jednog čula kako bi se pojačala osetljivost drugog.

To predstavlja dodatni dokaz da većina ljudi može da nauči eholokaciju ukoliko dovoljno vežba. Mozak odraslih osoba poseduje izuzetnu sposobnost prilagođavanja, iako su istraživači primetili da su se pojedine strukturne promene ipak razlikovale između slepih i osoba koje vide.

“Ovo predstavlja snažan dokaz da sposobnost primarne senzorne oblasti V1 da postane osetljiva na informacije koje dolaze iz drugog čula, u ovom slučaju zvučnih odjeka, predstavlja normalnu osobinu tipičnog mozga odraslog čoveka”, naveli su istraživači.

Drugim rečima, istraživanje pokazuje da mozak može da “prenameni” deo vizuelnog korteksa za obradu zvučnih informacija kada osoba nauči eholokaciju, što potvrđuje koliko je ljudski mozak prilagodljiv čak i u odraslom dobu.

Dodatnu potvrdu ideji da eholokacija može da menja strukturu i način funkcionisanja mozga pruža i istraživanje koje su 2025. godine objavili naučnici iz Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije u časopisu PLOS One. Za razliku od prethodne studije, koja je proučavala promene nastale nakon samo 10 nedelja treninga, ovo istraživanje ispitalo je kako je čak 30 miliona godina evolucije oblikovalo mozak delfina i kitova usana.

Istraživači su analizirali slušne sisteme u mozgu tri delfina, koji koriste eholokaciju, i jednog kita usana, vrste koja ne koristi eholokaciju, ali se i dalje u velikoj meri oslanja na izuzetno razvijeno čulo sluha kako bi se snalazila u tamnom podvodnom okruženju.

Pomalo iznenađujuće, istraživači su otkrili veliki broj sličnosti između slušnih sistema delfina i kitova usana. Međutim, postojala je jedna važna razlika: kod delfina je veza između slušnih centara i malog mozga (cerebeluma) bila znatno snažnije razvijena.

“Dok su neurolozi nekada smatrali da je mali mozak uglavnom zadužen za ravnotežu i kontrolu pokreta mišića, novija istraživanja snažno ukazuju na to da on predstavlja centar za objedinjavanje senzornih i motoričkih informacija, kao i veoma brz sistem za predviđanje događaja”, rekao je biolog Piter Tajak sa Okeanografskog instituta Vuds Hol u Sjedinjenim Američkim Državama.

To znači da još mnogo toga treba da naučimo o tome kako eholokacija utiče na mozak i da se promene ne moraju nužno pojavljivati u regionima u kojima ih očekujemo. Kod delfina su, na primer, evolutivne prilagodbe pronađene u delovima mozga koji su više povezani sa čulom dodira nego sa vidom.

Što više podataka prikupimo, to ćemo bolje razumeti ne samo eholokaciju, već i način na koji mozak životinja i ljudi istovremeno koristi različita čula kako bi što efikasnije obrađivao informacije iz okruženja.

“Tehnologija je konačno dovoljno napredovala da možemo da počnemo da otkrivamo tajne ovih misterioznih nervnih sistema i razumemo kako zapravo funkcionišu”, rekao je morski biolog Piter Kuk sa koledža New College of Florida.

Izvor/ Saznaj više: sciencealert.com