Lepo je uroniti u uspomene iz prošlosti, u njene vedre boje i u letnju toplinu najmirisnijeg mora na svetu što je doskora bilo naše – zajedničko. Da, povratak u to slatko doba životne nevinosti i naivnih pohoda u osvajanje slobode tokom školskih raspusta nekako i ne ide bez te opojne mešavine mirisa borovine, lavande i soli, ni bez sećanja na prvi poljubac i prvu morsku ljubav i na stečena prijateljstva koja mogu, ako se zalivaju, da ostanu večna…
Sve ovo je iz ugla nas „matoraca” što smo se u međuvremenu napili i žuči i meda, pa nam povremena upadanja u (jugo)nostalgična sanjarenja o detinjstvu dođu kao neki lek. Iz ugla dece, koju mi odrasli po prirodi stvari „žešće smaramo”, sve je naravno još lepše i unikatnije. I da znate da jeste, svaku uspomenu za tili čas mogu da prizovu jednim klikom na svom mobilnom telefonu, internetski oblak je sve sačuvao. I mi takvi odrasli i oni takva deca našli smo se zajedno u istoj priči koju je prvo ispisala u formi romana višestruko nagrađivana Jasminka Petrović pa u scenario pretočila Ljubica Luković da bi Radivoje Raša Andrić („Munje”, „Kad porastem biću kengur”) od svega toga rediteljski „skrojio” dugometražni igrani film „Leto kada sam naučila da letim”.
Rezultat se već vidi: imamo još jedan bioskopski hit. Jasno je i zašto: posle dugo, dugo vremena, imamo pravi domaći porodični film koji u bioskopu može da okupi više generacija iste porodice, a da se niko od njih ne zacrveni (od uobičajenih filmskih prostota) ili oseti nelagodu od sadržaja onoga što se vidi ili čuje na velikom platnu.
Sam sadržaj filma (koji vam neću do tančina prepričavati da vam ne kvarim gledanje) u osnovi je sledeći: potrebe tinejdžera za vršnjacima, pripadnošću, zabavom, ljubavlju i njihovi problemi sa nesigurnošću i dosađivanjem sudaraju se ovde sa međusobnim trvenjem starih i mladih. U pozadini je i taj značajni eho posledica rata devedesetih godina u bivšoj Jugoslaviji, ostavljenih kao teret navaljen na međuljudske odnose, na mešovite brakove, na bliske rođake na zaraćenim stranama, pogibije i društvo u Srbiji i Hrvatskoj (reč je o višestrukoj koprodukciji podržanoj i od strane Eurimaža). Drugim rečima, sadržaj filma iako komično plasiran nije neozbiljan ni naivan, ali je prijemčiv i deci i koristan za njih da se suoče sa spoznajom da smo i mi (rođeni) pre njih, i te kako izmišljali tu svakoliku životnu toplu vodu…
Sve ovo gore iznad navedeno, u filmu se prelama kroz Sofijinu (Klara Hrvanović) dvanaestogodišnju tačku gledanja. „Leto…” je metafora njene želje za slobodom i nalaženjem sopstvenog identiteta. Odlazak na Hvar zajedno sa bakom Marijom-Mare (Olga Odanović), susreti: sa baba-tetkom Luce (Snježana Sinovčić), deda-ujakom Nikolom (Žarko Laušević), bratom Lukom (Luka Bajto) i sestricom Anom (Ema Kereta Rogić), čije se postojanje krilo tokom tog porodičnog muka od 25 godina, kao i sveukupni doživljaji tokom letovanja, donose liku Sofije još nešto. Važne pouke o ljubavi, razumevanju, opraštanju, prevazilaženju bola, o složenosti porodice i još mnogo toga bitnog za njeno sazrevanje…
Komični elementi filma izviru iz onog dobro poznatog tinejdžerskog samosažaljevanja, preuveličavanja „nepravednosti života” kada im se nešto zabranjuje i iz autoironije kojoj je visprena glavna junakinja sklona. One povremene knedle u grlu, uprkos prisutnom humoru, dolaze od susreta sa zamršenim odnosima odraslih. Sve to zajedno ipak čini Andrićevo filmsko „Leto…” puno života obojenog vedrim bojama. Bojama mora, neba i sunca. Bojama sreće. I tu se prepoznaje i to majstorsko oko direktora fotografije Dušana Joksimovića, a među takvim bojama je i muzika Vasila Hadžimanova baš „pasala”…
Film „Leto kada sam naučila da letim” po mnogo čemu poziva na gledanje u bioskopu i taj poziv treba iskoristiti.
Izvor: Politika.rs
