Klimatske promene su izgleda zaustavile sledeće ledeno doba

Zemlju neprestano oblikuju vatra i led, i to sasvim bukvalno, a ne u pesničkom smislu. Te sile prže ili stružu površinu planete, jednom kroz vulkanske erupcije, drugi put kroz neumoljivo napredovanje glečera.

Na hladnoj strani, Zemlja je prošla kroz najmanje pet ledenih doba, ako zađemo duboko u geološku prošlost. Među njima su verovatno bile i epizode kada je planeta bila potpuno zaleđena, nalik grudvi snega, ili prekrivena mešavinom leda i bljuzgavice.

Mi i sada živimo u geološkom ledenom dobu. Trenutno ipak traje toplije međuledeno razdoblje, interglacijal, koji je počeo pre oko 11.700 godina, u vreme kada su mnoge krupne krznate životinje počele da izumiru.

Ovi topliji periodi smenjuju se sa hladnijim, kada se šire ogromni glečeri. Upravo njih u svakodnevnom govoru zovemo ledenim dobima i vezujemo za vunaste mamute i promrzle pećinske ljude zgurene oko slabašne vatre.

Nova studija objavljena u časopisu Science ukazuje da je sledeće ledeno doba možda već počelo pre nekih 2.000 godina, ali su ga prekinule klimatske promene izazvane ljudskim delovanjem.

Nikolas Jang, geohemičar sa Univerziteta Kolumbija i prvi autor studije, kaže da je sve tek počinjalo i teklo normalno. Sledeća glacijacija samo što nije krenula, a onda se proces zaustavio.

Istraživanje je usmereno na Laurentidski ledeni pokrivač, najveću ledenu masu pleistocena, koja je prekrivala veliki deo severa Amerike i Kanade od pre 95.000 do pre 20.000 godina. Na vrhuncu se protezala od Arktičkog kruga do Ilinoja, a debljina leda dostizala je i tri kilometra. Ukupna količina leda u njoj odgovarala bi promeni nivoa mora od otprilike 80 metara.

Prema istraživačima, ovaj pokrivač se vremenom sveo na veličanstvenu Barnsovu ledenu kapu, malo ali i dalje živo srce čitavog ledenog doba.

Da bi došli do tog zaključka, naučnici su sastavili hronologiju ledene kape na osnovu dva glavna dokaza sa terena, oslanjajući se na metode atomskog datiranja. Proučavali su različite vrste stena kako bi izmerili udeo kosmogenog berilijuma 10, izotopa elementa berilijuma. On nastaje kada kosmičko zračenje iz džinovskih zvezda koje eksplodiraju udari u našu planetu.

Analizirali su i davno uginulu vegetaciju koja se ukazala kako se Barnsova kapa povlačila, da bi izmerili udeo ugljenika 14, blago radioaktivnog ugljenika čiji je raspad predvidiv.

Oba merenja rade kao prirodne štoperice. U stenama se nagomilavanje berilijuma 10 prekida kada ih led koji napreduje zakloni od nevidljivog bombardovanja iz svemira. Kad se led povuče i stene ponovo ostanu otkrivene, proces se nastavlja. Kod biljaka štoperica počinje da kuca kada ih led prekrije, jer mrtva vegetacija više ne upija ugljenik.

Sve zajedno, istraživači su složili sažet lanac klimatskih promena. Najviše temperature tekućeg interglacijala, holocena, verovatno su zabeležene pre 11.000 do 10.000 godina, bar u severnim predelima. Pokretalo ih je jako sunčevo zračenje usled promena Zemljine orbite, poznatih kao Milankovićevi ciklusi, nazvani po našem Milutinu Milankoviću.

Narednih milenijuma usledilo je zahlađenje, ali se Laurentidski pokrivač, iznenađujuće, i dalje smanjivao. Njegova površina se toliko spustila da više nije mogao da raste, pa je ostao neusklađen sa klimom. Pre 3.600 godina bio je manji nego danas i na tom minimumu zadržao se sve do pre dve hiljade godina.

Tek tada je počeo da se širi, što predstavlja začetak sledeće glacijacije. Tačnije, bila je to polazna tačka ledenog doba koje bi nastupilo da leta nisu počela da se zagrevaju od šezdesetih godina prošlog veka, smatraju istraživači.

Barnsova ledena kapa dostigla je istorijski maksimum oko 1960. godine. Onda je, dok se činilo da se sprema da osvoji svet, zagrevanje izazvano čovekom preokrenulo njen rast. Ušla je u negativan bilans mase, odnosno leti se topi brže nego što zimi uspeva da se obnovi.

Od tada se njeni gubici, prema autorima, gotovo u potpunosti mogu objasniti višim letnjim temperaturama. Iste temperature smanjuju i druge ledene kape širom kanadskog Arktika i severnog Atlantika, kao posledica sve veće emisije gasova sa efektom staklene bašte koja traje još od 1750. godine.

U to vreme je industrijska revolucija počela ozbiljno da zagađuje atmosferu. Zagađenje je stiglo baš kada je klima prolazila kroz najhladniji vek najsurovijeg perioda novije istorije, malog ledenog doba, čija je najoštrija epizoda trajala od 1780. do 1880. godine.

Što se budućnosti tiče, modeli pokazuju da će nekadašnji Laurentidski pokrivač, odnosno današnja Barnsova kapa, uz sadašnje klimatske uslove zauvek nestati, kao ostatak starog sveta koji se više neće vratiti.