Kad se bol posmatra kroz evoluciju, depresija može da popusti, pokazalo je prvo ispitivanje

Kad se veza završi, uz usamljenost često stižu i pitanja. Čovek se pita zašto ga i dalje boli i zašto ne može da krene dalje. Kod nekoga ko ima simptome depresije, potraga za odgovorom lako se pretvori u još jedan način da okrivljuje sebe.

Naučnici u Rumuniji ispitali su terapiju koja pokušava da smanji to samookrivljavanje. Ona istražuje kako je bol zbog rastanka povezan sa potrebom za bliskošću i sigurnošću koja se oblikovala tokom ljudske evolucije.

Istraživači su terapiju prilagodili u dva intenzivna dana grupnog tretmana. U preliminarnom ispitivanju sa 61 odraslom osobom sa depresivnim simptomima, oni koji su prošli program pokazali su nedelju dana kasnije znatno veće poboljšanje od ljudi sa liste čekanja.

Program se oslanja na kognitivno bihejvioralnu terapiju, poznatu kao KBT, koja se bavi vezom između misli, osećanja i ponašanja. Posle raskida, neko ko sebe vidi kao bezvrednog može da se povuče od drugih i tako samo produbi usamljenost. KBT pomaže ljudima da prepoznaju i promene takve obrasce.

Pristup koji je ovde testiran zove se kognitivna evoluciona terapija. On uzima u obzir i kako su teškoće oko pripadnosti, bliskih odnosa i sigurnosti povezane sa potrebama koje su bile važne našim precima.

Mihaj Dobrovolski, klinički psiholog i istraživač sa Univerziteta u Bukureštu, objasnio je za ScienceAlert da evoluciona perspektiva dodaje još jedan sloj uobičajenom kognitivno bihejvioralnom pristupu.

Kao primer je naveo gubitak partnera. Kad čovek shvati koliko je takav gubitak mogao biti ozbiljan za naše pretke, lakše odgovara na sopstvenu patnju sa manje samokritike. Prema njegovim rečima, umesto da se pita šta nije u redu sa njim, čovek počinje da se pita na koji važan problem reaguje i šta može da uradi povodom toga.

Da bi procenili program, istraživači su nasumično rasporedili 31 osobu na terapiju i 30 na listu čekanja. Pre seansi učesnici su popunili upitnike u kojima su naveli teškoće iz različitih oblasti života. Autori smatraju da ovakva priprema omogućava da terapijski rad počne ranije.

Seanse su održane u Bukureštu, u grupama od pet do sedam ljudi, tokom dva uzastopna dana po osam sati. Iako je tretman trajao samo dva dana, obuhvatio je 16 sati terapije, otprilike koliko traje standardni individualni KBT od 12 do 16 seansi.

Terapeut je radio sa svakim učesnikom pojedinačno pred grupom, a posle toga su sledili povratna informacija i razgovor po utvrđenom redu. Domaći zadaci između seansi nisu davani.

Istraživači pretpostavljaju da razgovor o zajedničkim mukama pomaže učesnicima da se osećaju manje usamljeno, mada ova objašnjenja za poboljšanje nisu proverili. Ispitivanje se uklapa u istraživanja kratkih intervencija za depresivne simptome, a ovaj program sažima podršku terapeuta i grupni rad u samo dva dana.

Simptomi su mereni pre tretmana, nedelju dana posle njega i nakon tri meseca. Upitnik o depresiji obuhvatao je iskustva poput beznađa i teškoće da se čovek bilo čemu obraduje, a viši rezultat značio je teže simptome.

Posle nedelju dana, prilagođena razlika između grupa iznosila je oko 7,5 poena u korist terapije na skali od 0 do 42, što je veliki statistički efekat. Poboljšali su se i anksioznost i zadovoljstvo životom.

Tri meseca kasnije, procenjena prednost u rezultatu depresije smanjila se na oko 3,1 poen i više nije bila statistički značajna. Dobrovolski kaže da se sa ovako malim uzorkom ne može pouzdano tvrditi da je značajan efekat potrajao.

Moguće je da je početna korist oslabila. Dobrovolski je dodao i da se stanje ljudi sa liste čekanja popravilo tokom tih meseci. Naknadne seanse bi možda pomogle da se poboljšanje održi, ali ih ispitivanje nije testiralo.

Šestoro ljudi raspoređenih na terapiju nikada nije došlo, pa ju je primilo njih 25. Sedam učesnika sa liste čekanja izgubljeno je pre procene posle tri meseca. Većinu učesnika činile su žene.

Jedan terapeut je sproveo ceo tretman, regrutovao učesnike i raspoređivao ih u grupe, pa je unapred znao ko će dobiti terapiju. Koautor Čezar Đosan razvio je terapiju i njen priručnik. Istraživači su priznali da autori metode mogu nenamerno da utiču na rezultate sopstvenih ispitivanja i pozvali na nezavisno ponavljanje studije.

Formalna dijagnoza depresije nije bila uslov, a rezultati su se zasnivali na samoproceni. Zbog toga nalazi ne mogu da potvrde oporavak od dijagnostikovanog poremećaja.

Poređenje sa listom čekanja ne može da pokaže da program radi bolje od postojećih terapija. Ne može ni da odvoji evoluciona objašnjenja od pažnje, očekivanja i podrške grupe.

Veće ispitivanje koje bi program poredilo sa standardnom grupnom kognitivno bihejvioralnom terapijom moglo bi da razjasni njegov doprinos. Izvođenje u drugim gradovima sa drugim terapeutima, procena kliničara i duže praćenje učesnika pokazali bi da li se rezultati ponavljaju i da li poboljšanje traje.

Dobrovolski zaključuje da bi, ako se nalaz potvrdi u strožim uslovima i pokaže da je trajan, kratkoća ove intervencije mogla da postane važna i u kliničkoj praksi i u svakodnevnom radu sa pacijentima.

Izvor/ Saznaj više: sciencealert.com