Krug odabranih trenutno broji 27 članica, a šest zemalja zapadnog Balkana kao i Ukrajina i Moldavija žele da budu njegov deo. Odluke unutar sistema donose se jednoglasno, što daje svim članicama podjednaku snagu ali umnogome usporava proces rešavanja važnih pitanja poput spoljne politike jer su članice vrlo često u presuđivanju vođene unutrašnjim razlozima.
Ukoliko bi se krug proširio, te manjkavosti bi još više došle do izražaja, a na sve zamke podsetio je i Šolc, koji je rekao da bi pre proširenja EU na zemlje zapadnog Balkana, za koje je rekao da na prijem čekaju više od 20 godina, kao i primanje Ukrajine i Moldavije, trebalo reformisati samu EU.
– EU koja će biti proširena na 30 ili 36 članica, bi morala poboljšati strukture za donošenje odluka, kako bi bila sposobna da deluje. Tamo gde je danas potrebna saglasnost svih članica, pojačava se rizik da bi sa svakom novom primljenom članicom jedna jedina zemlja mogla ulaganjem veta sprečiti donošenje odluka – rekao je Šolc.
Nemačka ima plan?
Iako je govor održan pre nekoliko meseci, indikativno je da je objavljen tek pre dva dana, što bi moglo da znači da će Nemačka tražiti da se u narednom periodu, pred početak predpristupnih pregovora, intenzivira dijalog sa ostalim zemljama članicama EU da se ukine veto na odluke koje odnose na spoljnu politiku.
Moguć ulazak u proces unutrašnjih reformi odmah pali alarm da bi proces proširenja bio skrajnut.
Da li je to tako ili bi EU, poučena iskustvom sa Ukrajinom i vođena željom da udalji region što dalje od Rusije i učini ga stabilnijim, mogla da da prednost proširenju?
Predsedniku obrazovno istraživačkog centra “Libek” Milošu Nikoliću izgledniji je ovaj prvi scenario. On za Blic kaže da je EU pred izborom svojih prioriteta – da li joj je važnije geopolitičko, ekonomsko i kulturno zaokruživanje kontinenta ili joj je preča interna reforma kako bi sistem odlučivanja bio brži i efikasniji.
– Vodeći krugovi, nažalost, i dalje smatraju da je ovo drugo važnije od ovog prvog. I to uprkos ratu u Evropi i objektivnoj proceni da bi svaki rizik od novih nestabilnosti i sukoba trebalo svesti na najmanju moguću meru. Ovo naglašavanje primarne neophodnosti interne reforme jeste odjek jedne dublje i dugotrajnije krize geopolitičkog identiteta EU koja postoji mnogo pre rata u Ukrajini – napominje Nikolić.
“Presudna politička volja”
On dalje navodi da na primeru našeg regiona vidimo da Evropa ne pokazuje visok nivo efikasnosti – od problema u Severnoj Makedoniji do skora, preko kaskanja sa Albanijom i BiH, zaključno sa najvećim pitanjem regiona a to su odnosi Beograda i Prištine i ukazuje na značajnu ulogu Amerike.
– Da se SAD nisu odlučno uključile u ubrzanje procesa normalizacije verovatno bi se pregovori razvlačili u nedogled. Nažalost, neopravdano je očekivati bilo kakve ponude za punopravnim članstvom u EU u kontekstu dostizanja sporazuma sa Prištinom. To ni Pariz ni Berlin niti mogu, niti, po svemu sudeći, žele da obećaju. Međutim, to nikako ne sme da obeshrabri ni Srbiju ni region. Mi ekonomski svoj rast i razvoj baziramo na intenzivnim ekonomskim odnosima sa evropskim privredama – ocenjuje Nikolić, napominjući da bi dok čekamo da se Evropa reformiše, možda ne bi bilo loše da dalje razvijamo naša društva zajedno sa ostalim Evropljanima.
Primer ulaska Bugarske i Rumunije u EU, ali i dobijanje statusa Ukrajine i Moldavije pokazale su da proces proširenja zavisi pre svega od političke volje, a potom od formalnih uslova.
Baš zato direktor Isac fonda Igor Novaković kaže da će, ako bude spoljnopolitičke potrebe, države koje su najglasnije protiv proširenja popustiti.
Faktor iznenađenja – SAD?
Sve zavisi od toga kako Brisel poređa prioritete, kažu sagovornici Blica, ali skreću pažnju da bi i u ovoj temi Amerika mogla da umeša prste i pogura region ka EU.
Krug odabranih trenutno broji 27 članica, a šest zemalja zapadnog Balkana kao i Ukrajina i Moldavija žele da budu njegov deo. Odluke unutar sistema donose se jednoglasno, što daje svim članicama podjednaku snagu ali umnogome usporava proces rešavanja važnih pitanja poput spoljne politike jer su članice vrlo često u presuđivanju vođene unutrašnjim razlozima.
Ukoliko bi se krug proširio, te manjkavosti bi još više došle do izražaja, a na sve zamke podsetio je i Šolc, koji je rekao da bi pre proširenja EU na zemlje zapadnog Balkana, za koje je rekao da na prijem čekaju više od 20 godina, kao i primanje Ukrajine i Moldavije, trebalo reformisati samu EU.
– EU koja će biti proširena na 30 ili 36 članica, bi morala poboljšati strukture za donošenje odluka, kako bi bila sposobna da deluje. Tamo gde je danas potrebna saglasnost svih članica, pojačava se rizik da bi sa svakom novom primljenom članicom jedna jedina zemlja mogla ulaganjem veta sprečiti donošenje odluka – rekao je Šolc.
Nemačka ima plan?
Iako je govor održan pre nekoliko meseci, indikativno je da je objavljen tek pre dva dana, što bi moglo da znači da će Nemačka tražiti da se u narednom periodu, pred početak predpristupnih pregovora, intenzivira dijalog sa ostalim zemljama članicama EU da se ukine veto na odluke koje odnose na spoljnu politiku.
Moguć ulazak u proces unutrašnjih reformi odmah pali alarm da bi proces proširenja bio skrajnut.
Da li je to tako ili bi EU, poučena iskustvom sa Ukrajinom i vođena željom da udalji region što dalje od Rusije i učini ga stabilnijim, mogla da da prednost proširenju?
Predsedniku obrazovno istraživačkog centra “Libek” Milošu Nikoliću izgledniji je ovaj prvi scenario. On za Blic kaže da je EU pred izborom svojih prioriteta – da li joj je važnije geopolitičko, ekonomsko i kulturno zaokruživanje kontinenta ili joj je preča interna reforma kako bi sistem odlučivanja bio brži i efikasniji.
– Vodeći krugovi, nažalost, i dalje smatraju da je ovo drugo važnije od ovog prvog. I to uprkos ratu u Evropi i objektivnoj proceni da bi svaki rizik od novih nestabilnosti i sukoba trebalo svesti na najmanju moguću meru. Ovo naglašavanje primarne neophodnosti interne reforme jeste odjek jedne dublje i dugotrajnije krize geopolitičkog identiteta EU koja postoji mnogo pre rata u Ukrajini – napominje Nikolić.
“Presudna politička volja”
On dalje navodi da na primeru našeg regiona vidimo da Evropa ne pokazuje visok nivo efikasnosti – od problema u Severnoj Makedoniji do skora, preko kaskanja sa Albanijom i BiH, zaključno sa najvećim pitanjem regiona a to su odnosi Beograda i Prištine i ukazuje na značajnu ulogu Amerike.
– Da se SAD nisu odlučno uključile u ubrzanje procesa normalizacije verovatno bi se pregovori razvlačili u nedogled. Nažalost, neopravdano je očekivati bilo kakve ponude za punopravnim članstvom u EU u kontekstu dostizanja sporazuma sa Prištinom. To ni Pariz ni Berlin niti mogu, niti, po svemu sudeći, žele da obećaju. Međutim, to nikako ne sme da obeshrabri ni Srbiju ni region. Mi ekonomski svoj rast i razvoj baziramo na intenzivnim ekonomskim odnosima sa evropskim privredama – ocenjuje Nikolić, napominjući da bi dok čekamo da se Evropa reformiše, možda ne bi bilo loše da dalje razvijamo naša društva zajedno sa ostalim Evropljanima.
Primer ulaska Bugarske i Rumunije u EU, ali i dobijanje statusa Ukrajine i Moldavije pokazale su da proces proširenja zavisi pre svega od političke volje, a potom od formalnih uslova.
Baš zato direktor Isac fonda Igor Novaković kaže da će, ako bude spoljnopolitičke potrebe, države koje su najglasnije protiv proširenja popustiti.
Faktor iznenađenja – SAD?
Od tada pa do danas, datum priključenja konstatno izmiče a poslednja je u igri bila je 2025. godina, ali je onda u junu grčki premijer Kirjakos Micotakis rekao je da je 2033. godina “realan, ali optimističan datum da zemlje Zapadnog Balkana uđu u Evropsku uniju”.
Najmoćnije zemlje EU, poput Francuske, protivile su se proširenju dok se ne reše unutrašnji problemi u EU, a onda je u maju 2022. godine u igru ubačena ideja o Evropskoj političkoj zajednici, koja bi, kako je objašnjeno, poslužila za brži ulazak u EU.
I on ocenjuje da ne treba potceniti uticaj SAD na agendu proširenja.
– Proces proširenja je bremenit, a za nas je ključno da se spreči da nas pojedine države blokiraju kao što to Bugarska radi Severnoj Makedoniji. Verujem da bi oba procesa mogu da teku istpovremeno, ali je pitanje i kako će se postaviti prioriteti unutar EU. Ako se stvari poslože, može da se u istu ravan postavi i reforma i proširenje – zaključuje Novaković.
Srbija je krajem decembra 2009. godine podnela zahtev za prijem u članstvo. U martu 2012. dobili smo status zemlje kandidata, a prva dva poglavlja otvorili smo u decembru 2015. godine.
