Replika iz filma “Ljubinka, sine, ide tata u rat” u scenariju je bila: “Ljubinka, sine, ide tata na vojnu vežbu.” Ali počeo je rat i ja menjam repliku

Mene će, sasvim sigurno, nadživeti moji filmovi i moje petoro dece. Kada bih do kraja života snimio još ta tri filma koja planiram, mogao bih da kažem da umirem kao srećan čovek.

Ali već smo šest sati u ovom razgovoru, da parafraziram Bubu iz „Mi nismo anđeli“ – „najduži intervju u istoriji novinarstva“, sigurno? Možda ćemo da se sretnemo još nekada, ako snimim bar neki od ovih filmova. A možda i ako ne snimim, na nekom mestu boljem od ovoga…

***

Režiser Srđan Dragojević je prvi put za Nedeljnik otvoreno pričao o JNA i Jugoslaviji, Miloševiću i Karadžiću, SPS-u i poslaničkim danima, “Lepim selima” i “Ranama”, Holivudu i povratku u Srbiju, Vajnstinu i Harviju Kajtelu, Bogu i ateizmu…

Kada se gleda sa strane, kao da si brzo došao do prvog filma „Mi nismo anđeli”.

Zapravo, “Mi nismo anđeli” je trebalo da bude TV serija, ali nisam naišao na razumevanje na Televiziji Beograd. A želeo sam da to bude „Grlom u jagode” moje generacije.

Tada je u toku 1992. i već se raspala SFRJ, rat bukti. Mi počinjemo snimanje neposredno pred rat u Hrvatskoj. Replika iz filma „Ljubinka, sine, ide tata u rat” u scenariju je bila: „Ljubinka, sine, ide tata na vojnu vežbu.” Ali počeo je rat i ja menjam repliku. Jezivo, zar ne?

Je l’ tebe zovu na vojnu vežbu?

Mi smo snimali taj film usred mobilizacije. Jurili su ekipu pozivari. Zujali su po gradu džipovi vojne policije, kupili ljude na spavanju. Mi smo se tokom snimanja krili, svi smo dobili pozive, pola ekipe, spavaš svako veče na drugoj adresi, da te ne uhvate. Imao sam bar deset poziva, uruče ih ćaletu i kevi, na adresu koju imaju, pitaju: „Gde je?” Oni kažu da sam na snimanju. Dođu ponovo za nedelju dana. Potrefilo se da u tim stresnim okolnostima snimaš stilizovan, eskapistički film. Možda je tada i neki “merak”, inat svakako, veći, da snimaš nešto što te spasava od tog ludila svuda oko tebe.

Izvor: nedeljnik.rs