PRVI AUTOMOBIL U SRBIJI

S razvojem automobilske industrije krajem 19. veka, po evropskim metropolama počela su da se pojavljuju vozila izrazito bučnih motora koji su nadglašavali idilični zvuk konjske zaprege. Tako je i Srbija, ne zaostajući mnogo za Evropom u to vreme, na samom početku 20. veka dobila svoj prvi automobil, tadašnje tehnološko čudo.

Tog 3. aprila 1903. godine, u šest časova i dvadeset minuta izjutra, na peron beogradske železničke stanice stigao je mešoviti voz iz Beča, a sa njim i prvi automobil u Srbiji. Ponosni vlasnik dosad neviđene skalamerije u našoj zemlji bio je rentijer Boža Radulović, sin poznatog beogradskog trgovca Vojina Radulovića. Boža je završio industrijsku školu u Švajcarskoj i umesto da nastavi očev posao, on je iznenada upisao Vojnu akademiju koju je završio 1899. sa činom potporučnika. Posao koji je njegovoj porodici doneo bogatstvo nije ga zanimao, ali je voleo da troši, pa je tako svoju novu igračku platio čak 17.000 kruna. U to vreme, dobre činovničke plate iznosile su oko 1.000 kruna, a za novac koji je potrošio na automobil, mogao je, kažu, da podigne veliku kuću u pristojnom delu grada.

Za razliku od današnjih automobila koji dolaze sa različitom opremom, automobil marke Nesselsdorfer, tip B, došao je u Srbiju sa fabričkim instruktorom koji je bio u obavezi da novog vlasnika obučava vožnju i mehaniku 45 dana. Međutim, Boža nije ni pomišljao na to. On je prethodno zamolio svog prijatelja fotocinkografa Sretu Kostića da mu bude vozač i ovaj je pristao. Profesija fotocinkografa zahtevala je mirne i spretne ruke koje su dorađivale nesavršeno izrađene fotografije na pločama za štampu, pa je Boža pomislio da je Sreten savršena osoba za upravljanje tako komplikovanom spravom kao što je automobil.

Prvi automobil u Srbiji krenuo je tog aprilskog jutra sa železničke stanice Nemanjinom ulicom, a zatim skrenuo u Miloša Velikog putem za Topčider. Beograđani su iskolačenih očiju gledali čudnu napravu, kočiju bez konja kako ide po prestoničkoj kaldrmi. Mnogi su se u čudu krstili, misleći da imaju posla sa nečastivim. Kako je šofer Sreta kasnije pričao, reakcije u Beogradu nisu bile toliko komične kao kad se zašlo u seosku sredinu. Zabeleženo je da je jedno čobanče, koje je pazilo pored puta svoje stado ovaca, počelo da beži kad je čulo buku motora i životinje ostavilo na milost i nemilost ljutoj aždaji. Isto je tako jedna žena imala tu nesreću da na automobil naleti noću, pa je vrištala iz sveg glasa i mlatila rukama ispred farova. Tek kad je vozač ugasio svetla, primetio ju je kako beži iza žbunja u njivu. Narednog jutra, zabeleženo je, seljaci su jedan drugom govorili: Prođe sinoć aždaja kroz naše selo, svetle joj se oči nadaleko i brekće, a cepa sve što joj padne na put.

Boža Radulović i njegov šofer imali su veliki problem oko nabavke benzina. Do tada potrebe za benzinskim pumpama nije bilo, tako da one nisu ni postojale. Benzin je mogao da se nabavi samo u apotekama i to u malim flašama i bio je izuzetno skup, a vlasnik prvog automobila ga je kupovao i mešao sa gasom. Pripreme za put su bile opširne i naporne. Gume su se prvo nosile kod satlera da ih dobro opšije, a na put se nije išlo bez žica, sulundara, cevi i slično.

Samo tri godine nakon što je uvezao prvi automobil, Boža Radulović je bankrotirao. Kasnije se prepričavala jedna anegdota kad se automobil zaustavio ispred današnjeg Londona, a Boža bespomoćno gledao u ljude koji su sedeli u bašti jedne kafane, tu se odnekud stvorio Stevan Sremac koji je dobacio: Pomozite nesrećnom Boži da pomeri svoju jedinu nepokretnu imovinu. Prvi šofer Srbije, Sreta Kostić, promenio je brojne gazde, pa je tako od 1911. do 1915. bio lični šofer kralja Petra I Karađorđevića, a automobil koji je ušao u istoriju išao je od vlasnika do vlasnika i poslednji put je viđen u Skoplju gde mu se gubi svaki trag.

Izvor kafenisanje.rs