Ljubivoje Ršumović: Ustanak se već događa, nikom nije gorelo do zore

“Tiha voda brijeg roni”, govorio je moj otac. Ja dodajem: “Nikom nije gorelo do zore!”, kaže u velikom intervjuu za “Nova” pesnik Ljubivoje Ršumović.

Da je izorao brazda koliko je književnih redaka i stihova ispisao imao bi njivu od Zlatibora do Ljubiša. Probajte da brojite do 90- on je toliko knjiga objavio. Onaj ko bi se merio sa njegovim televizijskim učinkom ( više od 600 emisija) u startu bi dobio kompleks niže vrednosti. Svojim stihovima oplemenio je detinjstva mnogih generacija i sačuvao sećanje na ono sopstveno. Pokazale su se proročkim i istinitim reči Duška Radovića da je „jedan ciklus poezije za decu završen i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi cillus počeće od Ršumovića, a završiće se pesnicima koji još nisu rođeni.“ Sad kad je zagazio u devetu deceniju života, da vidimo koliko je ovaj brkati vitez stiha uspeo da onog dečijeg zadrži i sačuva u sebi.

Rođen sam na Zlatiboru, u selu bez struje, bez asfalta, bez plastike, među jabukama i bukvama, među vukovima i vetruškama, među pametnim ljudima i u najpametnijem vazduhu, najlekovitijoj vodi, među sebi ravnim drugarima, među teškim ali plemenitim poslovima… Sve se to urezivalo u naše mlade sinapse i gene, u naše duše, nošeno čulima vida, sluha, dodira i jezika! Život, onaj elementarni, ne uvek lagodan, uselio se trajno u naša tela, sa ( danas naučno dokazanom)“predominacijom magnezijuma nad kalcijumom“ koja se šepurila u vodi, zemlji i vazduhu, stvarajući“lake negativne jone, dragocene za metabolizam i hemopoetiku! (Stvaranje krvi!) Priroda je bila na našoj strani, zaumno svesna da ni njoj nema opstanka, ako mi ne opstanemo! To dete, ta deca, pa i ja, trajno nosimo u sebi svoje odrastanje, kao božiji blagoslov!

U pripremi emisija za decu, i u radu sa njima, držite se pedagoške doktrine Džona Loka: „Što pre dete smatraš čovekom-pre će čovek i postati!“ Gde najviše grešimo u vezi dece? Gde greše roditelji, gde škola?

Više o ovome pročitati na nova.rs