Ko je glasao za gradonačelnika iz opozicije? Ili koga je uvek briga za studente?

U Skupštini grada Niša septembra se odigrao jedan od onih političkih performansa koji se kod nas već smatraju normalnim. Rezultat glasanja o smeni gradonačelnika Dragoslava Pavlovića bio je istorijski paradoksalan.

Vlast ima 31 odbornika.

Opozicija 30 odbornika.

Protiv smene 32 odbornika i jedan listić nevažeći, znaci 33. Ko je uljez?

Matematika je jasna: dvoje opozicionih odbornika glasalo je ZA gradonačelnika, jedan direktno, drugi preko nevažećeg listića.

A politika je još jasnija: tog dana svi o tome kako će da otkriju uljeza a sada svi ćute.

Jer pitanje koje gori u vazduhu nije „ko nije došao“, nego, ko je od onih koji jesu došli „spasio gradonačelnika“?

I zašto se javnost tada bombardovala pričama o „odsutnima“, kada se ključ ne nalazi u nečijoj praznoj stolici, nego u tuđoj punoj savesti?

Zašto se ćuti?

Zato što bi svako priznanje o preletanju, trgovini, dogovoru, simpatiji ili strahu urušilo sve narative. I one vlasti o „jedinstvu“. I one opozicije o „borbi“. I one građana o „promeni“.

A najviše bi urušilo priču koju slušamo već godinama:

da je u Nišu jasno ko je vlast, ko opozicija, ko izdaja, ko otpor, ko interes a ko narod.

Septembra na Skupštini grada Niša se pokazalo suprotno. Sve je zamagljeno, skriveno, prelomljeno u tajnosti glasanja.

I zato se ćuti.

Ćutaće se i dalje, jer politička trgovina uvek traži tišinu. Uvek.

Ali, ja nisam bio u Skupštini da ćutim.

Ja nisam glasao jer nisam deo igre!

Rekao sam već i ponoviću još jednom, jasno i glasno:

Neću učestvovati u radu Skupštine, niti biti alat bilo jedne bilo druge strane, dok studenti stoje na ulicama i dok se njihovi zahtevi ne ispune.

To je moj princip.

A princip nije etiketa koja se menja kad dune vetar.

Dok studenti protestuju, dok mladi nose budućnost ovog grada na kiši, dok se njihova energija i njihova vera u pravdu testiraju, ne pada mi na pamet da se bavim političkom matematikom po salama koje već dugo ne liče na dom demokratije, nego na berzu.

Jedina strana na koju stajem je strana studenata.

I vlast u Nišu me je razočarala ali i opozicija čiji sam i ja odbornik me je razočarala još više.

Gledam već danima proteste i pitam se, gde su ti glasni opozicioni mudraci koji pričaju o smeni gradonačelnika? Koliko puta sam ih video među studentima? Mnoge ni jednom.

A sada se prave liderima.

Skupljaju potpise.

Prave predstavu.

A ne možemo da skupimo ni dovoljan broj odbornika za smenu, to je prava istina.

I onda se pojavi inicijativa koja nema šanse da prođe, ali ima šanse da napravi PR.

I to je cilj, ne promena, nego promocija.

Šansu ste imali, ali ste je prodali!

Ako već govorimo o smeni gradonačelnika, o „principima“, „otporu“, „časti“ i „promeni“ onda se vratimo malo više od godinu dana unazad.

Tada je neko iz tzv. opozicije u Nišu „prodao veru za večeru“.

Da tada nismo ušli u Skupštinu, danas bismo imali nove izbore.

Bili bismo na čistom terenu, sa čistim odnosima.

Bez trgovine.