CIA je nekada obučavala mačke da budu špijuni u Hladnom ratu

Projekat Akustična maca prošao je otprilike onako kako biste i očekivali.

Zamislite ovakvu scenu. Muškarac u mantilu i sa šeširom sedi na klupi u parku i stalno podiže pogled sa novina, krišom posmatrajući prolaznike. Pored njega prolazi mačka lutalica. Protrlja mu se o noge. On je odsutno pomazi i nastavlja nervozno da se osvrće.

Na kraju stiže drugi muškarac sa aktovkom. Seda pored čoveka sa novinama. Razmene nekoliko reči na ruskom, a onda drugi odlazi, ostavljajući aktovku za sobom. Prvi posedi još trenutak, uzme aktovku i udalji se u suprotnom pravcu.

Nikada nećemo saznati kakve su mračne planove ova dvojica kovala. Ili možda hoćemo? Da li je ta preslatka mačka mogla da prikupi neku važnu informaciju?

Pa, nije. Uprkos svim naporima CIA tokom Hladnog rata, korišćenje mačaka kao špijuna završilo se, kao što se i moglo pretpostaviti, katastrofom.

Čuvanje mačaka u ime nacionalne bezbednosti

Šezdesete su za CIA bile burno vreme. Kada nisu jedni drugima podmetali LSD ili pokušavali da ubiju Fidela Kastra eksplodirajućim cigarama, službenici Agencije istraživali su i druge neobične pristupe špijunaži, poput projekta Akustična maca.

Cilj misije bio je da se uz pomoć domaće mačke, životinje nadaleko poznate po saradljivosti, poslušnosti i potpunom odsustvu tvrdoglavosti, pokušaju prikupiti podaci iz sovjetske ambasade.

Korišćenje životinja za prisluškivanje ambasade možda je bila izvodljiva ideja, a možda i nije, ali CIA je sebi silno otežala posao izborom baš ove vrste.

Ne čudi što je program propao, uglavnom zato što, a ovo će vlasnike mačaka duboko potresti, mačka izabrana za zadatak nije htela da radi ono što je trebalo.

„Nikada nismo naišli na životinju koju ne možemo da obučimo”

Nije sasvim jasno šta je tačno pošlo naopako, pre svega zato što se dva glavna izvora o projektu međusobno razilaze. Prvi je bivši agent CIA Viktor Marketi, koji je o programu govorio u intervjuu sa britanskim dokumentaristom Adamom Kertisom za njegov film You Have Used Me As a Fish Long Enough. Drugi je dreser životinja Bob Bejli, koji je o projektu 2013. godine pričao za magazin Smithsonian.

Marketi i Bejli se slažu da je mačka praktično pretvorena u radio na četiri noge, sa predajnikom ugrađenim u stomak.

Marketi tvrdi da je jadnu životinju na prvom zadatku udario automobil pre nego što se uopšte približila meti.

Bejli to opovrgava i ističe da projekat, iako zvuči apsurdno, pa iskreno rečeno i okrutno, nije bio potpuni neuspeh. „Nikada nismo naišli na životinju koju ne možemo da obučimo”, rekao je. „Otkrili smo da možemo da naviknemo mačku da sluša glasove, i da je sve više slušala ljudski govor, a sve manje ostale zvuke.” Akustična maca je, prema njegovim rečima, bila „ozbiljan projekat”.

Jedini preostali izvor o projektu je dokument CIA pod naslovom Mišljenja o dresiranim mačkama, dostupan u znatno cenzurisanom obliku preko Arhiva nacionalne bezbednosti Univerziteta Džordž Vašington.

U dokumentu piše da je „zaista moguće”, ali je ostatak rečenice zatamnjen. Naredna rečenica navodi da je ono što je zaista moguće, šta god to bilo, ujedno i „izvanredno naučno dostignuće”, kao i da „rad na ovom problemu tokom godina služi na čast osoblju koje ga je vodilo”. Imena tih ljudi nisu navedena.

Ipak, dokument na kraju zaključuje da, iako se „mačke zaista mogu obučiti da se kreću na kratkim razdaljinama”, cela priča vodi u ćorsokak, jer se „program u praktičnom smislu ne bi mogao prilagoditi našim veoma specifičnim potrebama”.

Zašto je mačke tako teško dresirati?

Svako ko čita o ovom projektu razumeće zašto mačke nimalo ne mare za naše veoma specifične potrebe. Ali ipak, zašto su tako nesklone da urade bilo šta što od njih tražimo? Psi, na kraju krajeva, jedva čekaju da nam udovolje. Zašto su mačke toliko komplikovane?

Stiven Kvont, profesionalni stručnjak za ponašanje mačaka iz Njujorka, kaže za Popular Science da postoji ključna razlika između čovekovog najboljeg prijatelja i skromne domaće mačke. „Psi su uzgajani tako da žele da nas obraduju. Donošenje loptice im prija, ali im prija i to što mi to od njih tražimo i što su u stanju da to urade.”

Mačke, s druge strane, ne mare mnogo da li ono što rade nas čini srećnim, sve dok usrećuje njih. „Mačke žele da rade tačno ono u čemu uživaju, bez obzira na to da li mi to od njih želimo ili ne.”

To bi moglo da ima veze sa načinom na koji su mačke i psi pripitomljeni. Iako postoje različite teorije o tome kako je tačno tekao proces pripitomljavanja životinja, opšte je prihvaćeno da su se mačke pripitomile same. Sa ljudima su došle u dodir kada su počele da love glodare koji su živeli u našim žitnicama, a mi smo ih pustili da ostanu jer nam je i to istrebljivanje štetočina koristilo.

Pse smo, nasuprot tome, namerno uzgajali za čitav niz poslova, od čuvanja ovaca i donošenja ulovljenih ptica do pomaganja slepima. Da bi psi savladali takve zadatke, potrebna je dugotrajna saradnja sa ljudima. Mačke su, u međuvremenu, imale samo jedan posao, lov na glodare, a njega su ionako obavljale sa velikim žarom.