“Blaženi nišči duhom! A meni vri u glavi!”

Borisav Bora Stanković rođen je na današnji dan u Vranju, koje će ubrzo posle njegovog rođenja biti i oslobođeno od Osmanlija. Veliki književni opus Bore Stankovića svrstava ga u red najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Svoje postojanje u književnom svetu obznanio je poezijom, objavivši svoju prvu pesmu Majka na grobu svog jedinca u časopisu Golub. Nakon ovoga iz pera Bore Stankovića poteći će neka od najupečatljivijih dela srpske književnosti, kao što su: drama Koštana, zbirka pripovedaka Božji ljudi i njegov, od književne kritike najhvaljeniji roman, Nečista krv.

Prema svedočanstvima koja su ostala iza Bore Stankovića, saznajemo da je njegovo stvaralaštvo bilo praćeno velikim intelektualnim naporima, te da su dela na kojima je radio uspevala da ga obuzmu toliko da po nekoliko dana ne bi napuštao svoju radnu sobu pokušavajući da zapiše sve što mu je naviralo. Prema jednom svedočanstvu, jednog dana u prisustvu svojih rođaka koji su upravo sa njim vodili razgovor, Bora je viknuo: “Blaženi nišči duhom! A meni vri u glavi!”, a potom skočio i zatvorio se u svoju radnu sobu, ostavši tamo čitava tri dana. Tada je nastala prva verzija njegovog romana Nečista krv.

Prema priči jednog od Borinih najboljih prijatelja Dimitrija Stevanovića-Diše saznajemo da je Bora Stanković neretko upadao u nevolje obilazeći lokalne mehane, a često je upadao i u tuče iz kojih je par puta jedva izvukao živu glavu. Ovakav život doneo mu je očiglednu inspiraciju, te je u svojim delima stvorio upravo likove koji predstavljaju arhetipove boema, pijanica i kafanskih ljudi, a neke od najpoznatijih svojih likova bazirao je i na ličnostima koje su zaista postojale, kao što je to Malika Eminović, oličena u liku Koštane, i Mitke Stajić, od koga je nastao istoimeni lik iz Koštane, Mitke.

Koštana pred kraj života. Fotografisale Helena King i Vida Metenson, vaspitačice Amerikanskog doma za ratnu siročad u Vranju

Nakon što se odselio iz Vranja, Bora Stanković se retko vraćao u taj grad, a ne postoje podaci da je uopšte posećivao okolna sela. I pored ovoga, čitav književni opus Bore Stankovića vezan je za Vranje. On je svojim delima od Vranja napravio pravi književni toponim, kao što je Buenos Ajres kod Borhesa, Balzakov Pariz, Safonova Barselona, Novi Sad kod Aleksandra Tišme, Niš kod Dejana Stojiljkovića, ili pak potpuno izmišljeni Kasl Rok kod Stivena Kinga.

Godine 1920. Bora postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju. U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra, postajući tako jedan od najigranijih komada u Srbiji ikada.

Dana 22. oktobra 1927. godine umro je u Beogradu i sahranjen na Novom groblju. Bora Stanković umro je sasvim nesrećan, a o stanju u kojem se nalazio svedoči i rečenica koju je izgovorio Andriću, a ovaj je potom zapisao: “Čuvaj se, Ivo! Osetili su lopovi da imaš talenta. Omrznuće i tebe kao i mene. Podmetnuće ti nešto što će te izbaciti iz službe i strpati u zatvor, u aps!”

Prema kazivanju njegove unuke Zore, okolnosti oko njegove sahrane bile su i politički obojene: „Kada je deda umro, došli su kod bake da joj kažu kako je na gradskom nivou odlučeno da bude sahranjen po prvoj kategoriji, kako se to tada zvalo. Baka je kazala da nema ništa protiv, ali je upozorila da ne zna može li ona to da plati. Rečeno joj je da je to počasno mesto i da sve plaća grad Beograd. I sve je bilo kako je dogovoreno. Ubrzo potom se odštampaju dedine knjige, zajedno sa dnevnikom Pod okupacijom. Kada se ta knjiga pojavila, neki ljudi, ne bilo koji već oni na vrhu, prepoznali su se u njoj. I baki stigne račun da plati grobno mesto i sahranu! Po tarifi prve klase. Pristali su da joj učine da plati u ratama!”

Piše Nikola Jeremijaš.