Putin bi mogao da mobiliše neke od ogromnih rezervi ljudstva koje su teoretski dostupne uz potpunu mobilizaciju, ali već i delimična, trenutno, ide veoma loše. Novi regruti će se nesumnjivo suočiti sa odlučnim Ukrajincima, čije su trupe već zaustavile najbolje ruske profesionalne vojnike i plaćenike.
Što je još gore po Rusiju, dokle god zapadne nacije odlučno nastave da šalju finansijske i vojne pakete, Ukrajinci će biti dobro naoružani i snabdeveni.
Koliko je verovatna nuklearna opcija?
Dakle, Putin je pod pritiskom. Rat ide loše, a lažni referendumi očigledno ne pretvaraju Ukrajince u Ruse. To otvara pitanje koliko je verovatna nuklearna opcija.
Ako postoji praktičan cilj u ovom smislu, onda bi on morao da uključi radikalno sakaćenje i uništenje ukrajinskih snaga, a ne samo dizanje gradova u vazduh. Takvo bombardovanje gradova učinilo bi veoma malo po pitanju toga kako će se Ukrajinci nositi sa ostatkom rata.
Takođe, važno je istaći da Putinova takozvana nuklearna aktovka, “Čeget”, nije direktno povezana ni sa jednom nuklearnom bombom.
Funkcija aktovke je samo da potvrdi da je predsednik dao naređenje za napad. Naredbe predsednika overene u “Čegetu” prosleđuju se ruskom Generalštabu, koji potom rukovodi dejstvom jedinica sa nuklearnim naoružanjem. Dakle, Putinu je potrebno odobrenje Generalštaba da izvrši bilo kakav nuklearni napad.
Analitičar Endi Skolik naveo je na “Tviteru” u martu da “Putin, Šojgu i Gerasimov imaju svaki po jedan nuklearni kofer (čeget) za komandnu dozvolu za upotrebu nuklearnog oružja”.
“Da li predsednikova naređenja zahtevaju verifikaciju ministra odbrane i načelnika Generalštaba, ili su sva trojica nezavisni, nije poznato”, dodao je on.
Da li će se Gerasimov složiti?
Pitanje koje bi Putin morao sebi da postavi pre nego što otvori aktovku je da li će se Valerij Gerasimov, kao načelnik Generalštaba, ali i Generalštab, složiti sa perspektivom da je situacija u Ukrajini takva da zahteva radikalne poteze, odnosno da postoji “egzistencijalna pretnja” po rusku državu.
Očigledno, prenosi “Jutarnji list”, ljudi koji se protive Putinu imaju tendenciju da loše završe. Novinarka Ana Politkovskaja je ubijena još 2006. a poznati su i brojni drugi slučajevi kritičara, menadžera i drugih koji su nedavno pali sa raznih moskovskih prozora.
Ali, Gerasimov i Generalštab nisu obični Rusi. Čak i diktator poput Putina mora dvaput da razmisli pre nego što krene protiv vrhovne vojne komande. Već postoje glasine o državnom udaru u Moskvi, a kada sklonite određeni broj generala, drugi će možda odlučiti da vas dokrajče dok još imaju vremena.
Putin stoga mora da bude siguran da će se njegova naređenja poštovati pre nego što ih izda, inače bi mogao da se nađe u opasnosti po sopstveni život.
Recimo da Generalštab odobri…
Ali, recimo da Gerasimov i vrhovna komanda pristanu na ograničenu, taktičku nuklearnu kampanju u Ukrajini, verovatno usmerenu na pokušaj uništenja njenih snaga.
Taktičke nuklearke imaju za cilj da dobiju bitku, a ne da učine bojno polje nenaseljenim i neprohodnim. Ako su nuklearne bombe postavljene tako da eksplodiraju daleko iznad zemlje, opasnost od zračenja u tom području neće biti ozbiljna. Ako se podese da eksplodiraju pri kontaktu sa zemljom, to bi oslobodilo velike količine radioaktivnog materijala i proizvelo oblak radioaktivnih padavina – ali bi to znatno otežalo hvatanje i osvajanje zemlje. Može da se promeni i pravac vetra, i da se padavine rasprše iznad Rusije ili Belorusije.
Dakle, ruska upotreba taktičkih nuklearnih bombi promenila bi vojnu sliku, ali ni približno koliko bi moglo da se pomisli. Ako bi Ukrajinci – možda uz savet američkih obaveštajaca – uspeli da zauzmu prave pozicije, teško da bi Rusi mogli da zadaju udarce koji bi ih potpuno onesposobili, čak i uz prilično raskalašnu upotrebu taktičkih nuklearki.
Neizvesnost američkog odgovora
Takođe, mora se razmišljati o neizvesnosti eventualnog američkog odgovora. Administracija Džoa Bajdena je, bez detaljnijeg objašnjenja, upozorila da bi upotreba nuklearnih bombi imala “katastrofalne posledice po Rusiju”.
SAD tu imaju mnogo opcija.
Mogle bi da povećaju snabdevanje, finansiranje i pošiljke oružja Ukrajincima. Na ekonomske i diplomatske karte tek treba da se odigraju. Ali, opcije definitivno uključuju korišćenje konvencionalnih snaga za negiranje bilo kakve ruske nuklearne prednosti.
Na primer, sa slobodom delovanja iznad Ukrajine, zapadne vazdušne snage bi mogle da urade ruskoj vojsci isto što su uradile iračkoj i libijskoj: da unište skoro svaki tenk, oklopno vozilo ili artiljerijsko oružje koje se usudi da se pokaže. Ruska vojska bi bila uništena, a Ukrajinci bi napredovali do linije koju bi SAD povukle – verovatno granice pre 2014.
“London posebno loš izbor”
Sve ovo znaju general Gerasimov i njegovi drugovi. Neće ih biti lako ubediti da je izazivanje takvog odgovora dobra vojna ideja.
Koje su šanse da Putin eskalira situaciju bacanjem strateške nuklearne bombe – na London, na primer, kako već mesecima prete njegovi portparoli u državnim medijima?
London bi bio posebno loš izbor. Velika Britanija je nuklearna naoružana nacija i cela Rusija bi prestala da postoji a da ostatak NATO-a ne mora ništa da uradi. Ruski gradovi ne bi opstali, kao što nisu ni Hirošima i Nagasaki.
Sve ovo znaju Gerasimov i drugi moćnici u Moksvi. Oni takođe znaju da ako Putin naredi – a oni eventualno se ne slažu – moraju da ga sklone pre nego što on skloni njih.
A znaju i da bi upravo Putin nosio žig ruskog poraza u Ukrajini – ne oni.
