Sinhronicitet, slučajnost ili znak

Sinhronicitet nam može pomoći da pronađemo smisao u neočekivanom.
Ono na šta obraćamo pažnju oblikuje ono što vidimo.
Primećivanje sinhroniciteta skreće pažnju sa straha i oskudice na zahvalnost i mogućnosti.

Možda vam se desilo da pomislite na prijatelja koga dugo niste videli, a on vam se javi samo trenutak kasnije. Ili ste slučajno sreli nekoga ko vam je promenio tok života. Švajcarski psiholog Karl Gustav Jung ovakve događaje nazvao je sinhronicitetom, odnosno smislenim slučajnostima. One bude osećaj čarolije, kao da vas univerzum blago gura u pravcu kojim je trebalo da krenete.

Psihološka strana sinhroniciteta ključna je za pronalaženje smisla u životu. Pomaže nam da prihvatimo određene događaje kada se odmaknemo i sagledamo širu sliku, pa vidimo kako ti događaji utiču na naše ponašanje. Nije toliko važno da li verujete da jedan događaj utiče na sledeći. Sinhronicitet podiže svest o pozitivnim događajima, usmerava pažnju na mogućnosti i izobilje umesto na neuspeh i nedostatak i pruža okvir za bolje odluke zasnovane na zahvalnosti, stavu i optimizmu. Drugim rečima, sinhronicitet je kao dezert. Može se živeti i bez njega, ali život je sa njim mnogo slađi.

Kasandra Džunifant, vlasnica onlajn fitnes kluba The Body Ministry, oduvek je imala sinhronicitete u svom životu, od brojeva i pesama koji se ponavljaju do neočekivanih poruka i osećaja već viđenog. Ipak, jedna slučajnost bila je toliko upečatljiva da je promenila način na koji je razumela sopstveni život. Posle četiri teške godine u preduzetništvu, Kasandra je učestvovala u mastermind grupi kada joj je mentor predložio da se ključ za pronalaženje svrhe možda krije u onome što je prisutno još od detinjstva. Počela je da razmišlja šta ju je kao devojčicu očaravalo i iznenada se setila filma Heavenly Bodies, malo poznatog filma iz osamdesetih koji je nekada gledala opsesivno. Film prati Samantu, samohranu majku koja napušta korporativni svet da bi otvorila fitnes klub i upoznaje Stiva, fudbalera koji postaje njen partner i podržava njen san.

Kasandra je ostala zatečena. Decenijama kasnije živela je neobično sličnu priču. I ona je bila samohrana majka koja je napustila korporativni posao da bi izgradila karijeru u fitnesu. I ona je upoznala bivšeg fudbalera po imenu Stiv, koji joj je na kraju postao suprug, očinska figura njenoj deci i pokretačka snaga njenog posla. Ono što je smatrala starom fascinacijom iz detinjstva odjednom je izgledalo kao nešto drugo, kao nit koja povezuje devojčicu kakva je bila sa ženom kakva je postala. Za Kasandru to nije bila puka slučajnost. Bio je to sinhronicitet i snažan podsetnik da naša najdublja svrha ponekad ostavlja tragove dugo pre nego što smo spremni da ih prepoznamo.

Ljudima je za opstanak potreban osećaj svrhe. Sinhronicitet ima psihološku snagu jer nas smislene slučajnosti navode da povezujemo događaje i doživljavamo život kao celovitiji i svrsishodniji, što može uticati na našu dobrobit. Metaanaliza Đina, Hea i Lija iz 2016. godine, objavljena u časopisu Advances in Psychological Sciences, obuhvatila je 45 studija sa više od 27.000 učesnika i pronašla značajnu pozitivnu vezu između smisla života i subjektivnog blagostanja, kao i između smisla, zadovoljstva životom i pozitivnih osećanja. Iskustva koja nam lično nešto znače su važna. Kada ljudi neočekivane događaje tumače kao značajne, mogu doživeti veću celovitost, svrhu i povezanost u životu. U tom smislu, sinhronicitet je možda manje važan kao dokaz neke spoljne sile koja upravlja našim životima, a više kao iskustvo koje nas podstiče da primećujemo obrasce, razmišljamo o onome što nam je važno i gradimo smisao iz svojih iskustava. Već ti procesi sami po sebi povezani su sa većim blagostanjem.

Istraživanje britanskog psihologa Ričarda Vajsmana o ljudima koji sebe opisuju kao srećne ili nesrećne potvrđuje da pažnja menja ono što primećujemo. Početkom devedesetih godina započeo je višegodišnje istraživanje pojma sreće. Oko 400 ljudi koji su sebe smatrali izuzetno srećnim ili nesrećnim zamoljeno je da vodi dnevnik svojih životnih iskustava. Kroz te dnevnike, testove ličnosti i niz eksperimenata, Vajsman je otkrio upadljive razlike između dve grupe. Pokazalo se da sreća nije čarobna sposobnost niti samo proizvod slučaja, već da je u velikoj meri oblikuje način na koji ljudi razmišljaju i ponašaju se. U jednom eksperimentu učesnici su trebalo da prebroje fotografije u novinama, a među stranicama su bile skrivene dve neočekivane prilike, oglas koji otkriva odgovor i oglas koji nudi nagradu od 150 funti. Srećni učesnici bili su opušteniji, skloniji sagledavanju šire slike i zato su češće primećivali ove prilike. Nesrećni, uglavnom anksiozniji i usredsređeni na sam zadatak, obično su ih propuštali.

Vajsman je kod ljudi koji sebe smatraju srećnim izdvojio četiri ključna psihološka principa. Oni stvaraju i primećuju prilike kroz društvene veze, otvorenost i opušten stav. Slušaju svoju intuiciju i postupaju u skladu sa njom umesto da preteruju sa analizom. Gaje pozitivna očekivanja koja ih motivišu da istraju. Otporni su i uče iz neuspeha umesto da se zadržavaju na njima. U drugoj fazi, Vajsman je zamolio 200 dobrovoljaca da usvoje ove principe i ponašaju se više kao srećni ljudi. Posle nekoliko meseci, oko dve trećine njih reklo je da su postali srećniji, zdraviji i uspešniji u karijeri. Rezultati ukazuju na to da ono što zovemo srećom može bar delimično zavisiti od pažnje, ponašanja, očekivanja i otpornosti.

Vajsmanovi eksperimenti pokazali su da srećni ljudi češće primećuju neočekivane prilike, ostaju otvoreni za nova iskustva i koriste intuiciju. Naše želje odašiljamo u svet na isti način kao i strahove. Ljudi često propuštaju znake jer neprestano razmišljaju o problemu umesto da budu prisutni za odgovore koji se pojavljuju. Onog trenutka kada primetite problem, rešenje je već na putu. Ima smisla zato usmeriti pažnju na rešenje i trenirati um svakog dana.

Higijena misli zaista postoji. Emocionalna usklađenost takođe. To kako se osećate, bilo da ste zahvalni ili ogorčeni, utiče na vašu dobrobit. Preusmeravanje nervnog sistema zahteva vreme. Sinhronicitet može biti podsetnik da smo povezaniji nego što mislimo. U najmanju ruku, zabavno je verovati u čaroliju, jer ono u šta verujete jeste ono što vidite. A ono što vidite na kraju je smisao koji iz toga izvučete.

Izvor/ Saznaj više: psychologytoday.com