U Partizanu će se zavarati ako uvere sebe da im je u Nišu bio samo loš dan. Budu li spavali na to uvo ni snovi im neće biti lepi. Slabosti vidljive u Ivanjici (i pored pobede s 4:0), a i ranije, došle su na naplatu na Čairu. Ceh, na kraju, i nije toliko veliki (3:3) i to je jedina, kakva-takva uteha za tim željan da se posle pola decenije vrati na tron u našem fudbalu.
Javor je mogao da bocne „crno-bele”, ali nije imao smelosti da ozbiljnije napadne. Nišlije su mnogo kočopernije ušle u megdan i samo čudom Partizan nije iskrvario (gubio s 3:1). Čudom, jer od prvog do poslednjeg minuta, sem nesumnjive želje da nekako izbegne najgore, niti je imao igrača, a ni kao tim nije mogao da okrene vodu na svoju vodenicu.
Radnički je dobro primetio da ne treba mnogo, pa da Partizanova kompozicija skrene s koloseka. Najpre, gubljenjem nerava zvog čvršćih (ne i grubih) duela, pa „isterivanja pravde” ili, ako vam je po volji, vršenja pritiska. A to je zato što tim iz Humske nema igrače, koji mogu taktičke i psihičke izazove da nadvladaju tako što će da nametnu svoju igru, da loptom pomrse protivničke niti.
Nišlije su imale i fudbalere kadre da sprovedu smele zamisli. Ahilova peta Partizana je poroznost njegovog veznog reda i odbrane. Iole odlučniji atak i pola njegovog tima su ribe na suvom. Čak i kad imaju loptu pred protivničkim šesnaestercem ona vrlo brzo može da dojuri u opasnu zonu pred njihovim sopstvenim golom.
Svaki penal, a još kad su za isti tim dosuđena dva, pada u oči. Ali, to je sporedno. Sudijsko viđenje događaja, mada se više ne presuđuje na osnovu utiska, niti je to isključivo u nadležnosti jednog čoveka, i dalje je omiljena tema rasprava. Umesto da se, na primer, pita zašto je igrač Radničkog sleđa napao protivnika, koji je istrčavao iz kaznenog prostora?! Ili čemu nepotrebnim „uplivavanjem” pružati slamku spasa timu, koji se toliko vode nagutao da bi se kroz neki sekund neminovno utopio.
Partizan tokom cele utakmice nije našao način kako da nametne svoju volju na terenu. On je navikao da se njegovi protivnici povuku, pa šta im bog da. Retko se ko isprsi, kao sad Radnički, s čvrstom namerom da se uhvati s njim ukoštac, pa kom opanci, kom obojci. Takav je odnos svih malih klubova prema velikima i to u svakoj zemlji. Ovaj Partizan nije navikao da neko izleće na njega iz svog palisada, a nema ni tobdžiju, ni džebanu da raznese u paramparčad dobro ušančenog protivnika.
Trener Partizana je priznao da je od samog početka utakmica izmakla kontroli. To je neizbežno, jer su njegovi igrači živce trošili na sve drugo samo ne na to da smireno pronađu odgovor na probleme, koji su bujali. „Crno-beli” nemaju igrače, koji će da zaustave kola pre nego što krenu nizbrdo. Nemaju u svojim redovima „razarače”, a nemaju ni fudbalere u čijim će nogama lopta da bude sigurna.
Zbog olakog shvatanja okolnosti, zbog toga što su u pojedinim trenucima samo „posmatrači utakmice”, što zaboravljaju da na vreme iskorače u ovu ili onu stranu, što propuštaju da, radi orijentacije, uvida u to vreba li odnekud opasnost, bace brz pogled oko sebe, u Nišu je Partizan primio tri gola (još dva puta je domaćin pogodio prečku). E, sad, pitanje je da li propuštanje tih, naizgled, nevažnih lekcija u omladinskoj školi, može da se nadoknadi kad takav pristup pređe u naviku.
Od onoga što je pokazao u Čairu Partizan treba da ponese to što se njegovi igrači nisu pomirili s tim da im nema spasa. I izbegli su najgore. Bio je to splet okolnosti, ali sreća ne priskače u pomoć onome ko sedi skrštenih ruku.
Za „crno-bele” bi ovo moglo da bude poučno, jer se dogodilo kad prave čarke tek počinju. Pre svega igrači treba da se preispitaju i sami pronađu šta mogu da poprave u najkraćem roku. A u isto vreme i da s trenerom smisle nešto u napadu, da odbrana očvrsne i da vezni red nađe rešenja i za ofanzivu i za defanzivu.
Izvor: Politika.rs
