U Srpskoj književnoj zadruzi, koja ove godine obeležava 130 godina postojanja, održan je okrugli sto posvećen stogodišnjici rođenja Dušana Radovića, a među brojnim učesnicima, kao i onima koji su bili sprečeni da događaju prisusutvuju, ali su priložili svoje tekstove, našli su se Matija Bećković, Ljubivoje Ršumović, Radivoje Lale Bojičić, Miroslav Maksimović, Nikola Vujčić, Zorana Opačić, Miloš Kovačević, Duško Babić i drugi. Domaćin susreta bio je glavni urednik SKZ-a Dragan Lakićević.
Ovom prilikom mogle su se čuti emotivne reči prijatelja Duška Radovića, ali i podrobne analize njegovog dela, kroz izlaganja Aleksandre Žeželj Kocić, Milana Aleksića, Milice Kecojević, Valentine Vukmirović, Branislava Matića…
O Velikoj godišnjici, u „Zadruzi” se sprema divot izdanje „Kola” posvećeno Radoviću, a prema rečima Zorice Hadžić, Matica srpska takođe priprema knjigu „Sto godina Duška Radovića”, koja će obuhvatiti piščevu prepisku, fotografije, neke do sada neobjavljene rukopise.
Najprisnije se svom prijatelju Dušku Radoviću obratio akademik Matija Bećković:
– Duško i ja smo rođeni u isti dan koji smo zajedno slavili. Otkad smo se sreli, nismo se rastajali, kao jednoslavljenici, sabraća i sapisci. Za njegovog urednikovanja, za njegovu ljubav, i ja sam pisao za decu i vodio dečje emisije na televiziji. Kad su njega smenili, a mene skinuli s programa, otišli smo u motel „Stari hrast” na Niškom auto-putu i tu u četiri ruke pisali dramsku poemu „Če ‒ tragedija koja traje”. Kao sabrat, bio je venčani kum mom bratu Ljubomiru i krstio njegove sinove, a moje sinovce Vuka i Danila. Vuka je krstio pod Ostrogom, a Danila u Beogradu, sa mitropolitom Amfilohijem. Kad je Vuk napunio godinu, njegovoj baki je uputio telegram: „Poljubi mi i pozdravi Vuka/ Moga kuma, a tvoga unuka/ Kada bude prva krila stek’o/Neka leti dugo i daleko/ Sve što treba da nosi i ima/ Plaćeno je krvlju i kostima.”
Pisati za decu iz čiste životne vedrine, kao saradnik Sunca, to je, prema rečima Ljubivoja Ršumovića, bio Radovićev moto. Povodom činjenice koliko je Radović u narodu prihvaćen kao mudrac, Ršumović je ispričao jednu anegdotu iz tramvaja, u kojoj su mladići hvalili neosvojivu devojku, a veliku narodnu istinu umesto Njegošu, pripisali su mnogocitiranoj urbanoj legendi. Cura je, prema njihovom mišljenju, bila „tvrd orah, voćka čudnovata”, što bi rekao Duško Radović!
Radivoje Lale Bojičić podsetio je na to da je Radović šaljivo sebe nazivao „izvođačem književnih radova”, da je bio radijski, televizijski, uopšte medijski čovek, tekstopisac reklama, ali i autor bračne poslanice, koja je mnoge opštinske brakove ojačala do nesalomivosti: „(…) Gradite svoju vezu, proširujte njene granice, ne dajte joj da se začauri, olenji, uspava, da prestane da živi i postoji…”
– Danas se u novinama, na radiju i televiziji radi samo za jednog, ali Duško Radović je radio za sve. On „Kekec” nije uređivao već ukrašavao, njegov „Poletarac” nas je učio letenju. U njegovo vreme svaki peti čovek bio je nepismen, danas je svaki peti pismen. Njegov moto „Za druge se navija, Partizan se voli” nijedan partizanovac ne bi dao ni za osvojen „Kup šampiona” – smatra Bojičić.
Koliko su Radovićevi društvena kritika i aforizmi i danas aktuelni pokazao je u svom izlaganju Milan Aleksić, koji je ukazao osobito na one misli posvećene zdravstvenom ili obrazovnom sistemu gde ljudi još kao zdravi treba da hvataju red na koji će možda stići kad se razbole, i gde se nad decom sprovodi reforma obrazovanja. A kada je reč o beogradskom metrou, još daleke 1978. godine Radović je primetio: „Hoće li već jednom taj beogradski metro, mnogi građani su pod zemljom i čekaju.”
O knjizi „Poštovana deco”, iz 1954. godine, govorio je Dragan Lakićević. Ovo delo nađeno je, prema njegovim rečima, u legatu akademika i slikarke Ljubice Cuce Sokić u narodnoj biblioteci Srbije.
– Pesme se događaju u urbanom svetu, tako i odelo: ponešto je preostalo od predratne garderobe i gospodstva. Gospođa Klara sa svojim mačkama, mačke sa mašnama, na jastucima od žute svile. Motiv smrti ima lirsko-emotivnu dimenziju, ali svedoči istinu do koje je pesniku bilo posebno stalo. Strip se probija u ilustracije i pesme, tekst nagoveštava zvuk radija, slika brzinu televizije – Radović je odavno pisac medija. Plavi zec se otima torbaku ilustracije – neće u sliku – zapazio je Lakićević.
Lingvista Miloš Kovačević napisao je da je Radović u svakom slovu svoje poezije davao simbolički smisao, predstavljajući na najbolji način sistem Vukove azbuke. Zorana Opačić je vek Radovićevog rođenja izjednačila sa vekom moderne srpske poezije za decu. Prema njenim rečima, Radovićeva „Antologija poezije za decu” ima kanonsko mesto na polju književnosti za decu i nema joj pandana, a po mišljenju Duška Babića, Radovićeve pesme nas dovode do osnovnih pitanja morala, čovečnosti, ljubavi, pevanja, života.
Izvor: Politika.rs
