OGLEDNI ČAS U OŠ „BUBANJSKI HEROJI“: Srpska književnost u Velikom ratu i Albanskoj golgoti

U holu Osnovne škole „Bubanjski heroji“ uspešno je realizovan ogledni čas o srpskim književnicima u Velikom ratu i Albanskoj golgoti, koji su pripremili učenici sedmog i petog razreda, sa Tanjom Cekić, profesorom srpskog jezika i književnosti. Čas je održan pred prepunim gledalištem – nastavnicima i učenicima škole.

„Po nastavnom planu i programu iz istorije za sedmi razred učenici obrađuju gradivo iz ovog istorijskog perioda, a na časovima srpskog jezika i književnosti čitaju dela Miloša Crnjanskog, Vladislava Petkovića Disa i Milutina Bojića. Korelacijom nastavnih sadržaja iz istorije, srpskog jezika, muzičke i likovne kulture, filma, ostvarena je sinteza svega što su učenici učili u toku školske godine. Na ovom času imali su priliku da slušaju i o Branislavu Nušiću, najpoznatijem srpskom komediografu, koji je i sam učestovao u Albanskoj golgoti i u ratu izgubio sina jedinca. O tome je pisao u svome delu „Devetstopetnaesta – tragedija jednog naroda“ . Zatim se govorilo o slavnoj slikarki Nadeždi Petrović, bolničarki u ratu, o njenom bratu – pesniku Rastku Petroviću, Stanislavu Vinaveru i drugim književnicima koji su prošli strahote Velikog rata i o tome pisali u svojim delima“, kaže profesorka Tanja Cekić.

Čas je započet poznatim srpskim kompozicijama u izvođenju školskog hora i instrumentalnog soliste na gitari. To su tradicionalne pesme komponovane na Solunskom frontu, u znak sećanja na povlačenje srpske vojske preko Albanije – „Tamo daleko“, „Kreće se lađa francuska“ i „Nizamski rastanak“.

„O potresnim sudbinama srpskih književnika, ratnim strahotama i stradanju vojske i naroda, posebno najmlađih, koji su svoje grobove našli u snežnim gudurama Albanije ili na obalama Jonskog mora, govorili su članovi dramske sekcije. Čitali su odlomke iz književnih dela koja svedoče o stradanju u Prvom svetskom ratu i recitovali najlepše i najpotresnije stihove u srpskoj književnosti – čuvenu Bojićevu „Plavu grobnicu“ i Disovu pesmu „Među svojima“. To su bili svakako najdirljiviji trenuci na ovom času“, objašnjava Tanja Cekić.

Ona dodaje da je Bojić svojom pesmom , nad podvodnim „hramom tajanstva“ sazidao još jedan hram – hram od grumena otadžbine koji se kao svetinja čuva u grudima.

„Na tužnom i predugačkom spisku umrlih i poginulih našlo se blistavo mlado ime pesnika koji je tek započeo svoj život i bio najlepša nada naše književnosti. A „ukleti pesnik“ Vladislav Petković Dis, iako je preživeo i otišao u Francusku, smrt je našao baš u talasima Jonskog mora, pri povratku u Srbiju. Miloš Crnjanski je ove strahote opisao u svom putopisu „Naša nebesa“, čiji su odlomci mogli da se čuju na času: „Sva ta obala do Krfa, strašna i užasna, naše je groblje… Na ovim grobovima počiva jedna divna, kao arhangeo svetla, neprolazna nadzemaljska Srbija“, kaže Tanja Cekić.

Đaci su govorili i o ostrvu Krf, utočištu srpske vojske, o prijateljskom odnosu Krfljana prema Srbima, o ljubavi između lepe Grkinje i srpskog vojnika koji odlazi na Solunski front i pesmi „Ne ljuti,se na mene, oko moje“ koja je prerasla u simbol grčko-srpskog prijateljstva. Pesma je recitovana na grčkom i srpskom jeziku.

Ogledni čas završen je rečima Gospodina Pavla, srpskog patrijarha: „Imajte u vidu čiji ste potomci i setite se kojim su putem išli vaši preci. Treba da budemo dostojni naših predaka. Proći će sve, ali duša, obraz i ono što je dobro – ostaje zauvek!“.

Izvor: Niškevesti.rs