Čovek i zmija postali prijatelji: Niški slikar Goran Veličković pomirio strah i strast

Zaljubljenik u prirodu i umestnost. Bavi se slikarstvom, piše, ali i uživa u svojoj Jelašnici gde boravi upravo zbog svega što mu pruža divna priroda u tom kraju.

Goran Veličković je od roditelja nasledio talenat za umetnost, kasnije, kroz školovanje je svoj talenat nadogradio. Za svoje stvaralaštvo prirodna sredina mu je bila najpogodnija, ona mu je inspiracija za slikarstvo, ali mu je dala još puno hobija u kojima uživa.

„Jeste, dobrim delom je ta lepota okoline i podneblje sela Jelašnice uticalo na mene da živim i radim upravo tamo. Rođen sam u Nišu i vezan sam za Niš, ali porodica, odrastanje, deca supruga sve me je to nekada vezalo za prirodu, za ovj kraj“, rekao je Veličković Niškim Vestima.

Foto: privatna arhiva, Niške vesti

Slikarstvo i potreba za tim izražavanjem javila se kod ovog niškog slikara od ranog detinjstva. Još kao mali je primetio da voli da crta i da to ume.

„Sa crtanjem sam počeo od pete godine života i krož život se slikarstvo konstantno razvijalo, a zahvaljujući talentu oca i majke. Talenat se nadograđivao kasnije kroz osnovno školovanje, srednje ali i na Likovnoj akademiji u Novom Sadu“, kaže Goran Veličković.

„Počelo je sa fotografijom, jer je i ona jedna vrsta likovne umetnosti. Ja se nisam bavio profesionalno snimanjem, radio sam to amaterski, ali ono što sam radio je imalo kakav takav uspeh i ponovo je vezano za likovnu umetnost i prirodu koja nas okružuje“, istakao je on.

Ono što Gorana Veličkovića i njegov život čini još zanimljivijim jeste njegovo druženje sa zmijama. Retki su ljudi koji znaju ove gmizavce u dušu, da li bile otrovne ili ne.

njima strah u detinjstvu, jer sam kao mali slušao da je zmija otrovna, da kada ujede čoveka on može da umre. Šta se kasnije desilo, ta spoznaja koje vrste zmija žive na našem podneblju, kako izgledaju, čime se hrane, kako se ponašaju, me je naterala da im se približim i savladam strah od njih. To sam i uradio, bio sam znatiželjan, ispitivao ih, fotografisao, lovio ih, ali ne kao lovac, već da bi ih proučavao. Njihov izgled je specifičan, to što se kreće bez nogu, interesantno mi je bilo njihovo telo… Ulivala je strahopoštovanje. Moja spoznaja njih je mene oslobodila straha. Naučio sam i da ih pripitomim. Igram se sa zmijama, provedem dan sa zmijom, a nakon toga pustim ih nazad u prirodu“, iskren je ovaj Nišlija.

Otkriva nam i kako se treba ponašati kada sretnemo zmiju.

„Ako naiđete na zmiju i prvi je vidite, jednostavno je zaobiđite, ona će ostati na tom mestu gde je bila ili produžiti svojim putem gde je pošla. Najnezgodnije je kada dođe do slučajnog dodira sa zmijom, da li nogom ili rukom prilikom branja šumskih plodova. Onda se zmija brani ujedom misleći da je napadnuta. Trebalo bi izbegavati takva mesta, a posebno u ovom periodu kada kreću temperature iznad 20 stepeni. Treba zaobilaziti travnate površine i kamenita mesta. Tamo gde je sitan kamen tu su staništa poskoka“, kaže Goran Veličković.

Izvor: niskevesti.rs