Psi mogu da nanjuše epileptični napad potpuno nepoznate osobe, i to bez ikakve obuke, pokazuje studija

Epileptični napadi su poznati po tome što su nepredvidivi i teško ih je otkriti. Ponekad ni sam pacijent ne zna da ga je napad zadesio.

Pas bi to ipak mogao da primeti, a ne mora čak ni da bude ljubimac te osobe. Nova studija ukazuje da i psi bez ikakve obuke, koji se nikada nisu sreli sa epilepsijom niti su radili na medicinskom otkrivanju bolesti, mogu da nanjuše napad potpuno nepoznate osobe.

Istraživači sa Univerziteta u Milanu prikupili su uzorke znoja od šestogodišnje devojčice sa epilepsijom koja nije bila hospitalizovana, i to u trenucima kada je imala napad i kada ga nije imala. Uzorci su zatim ponuđeni 30 pasa različitih rasa, mešanaca i čistokrvnih, koji nisu poznavali devojčicu niti njen miris.

Svaki pas je bio u pratnji svog vlasnika i imao je dva minuta da slobodno istraži tri različita mirisa na tri mesta u prostoriji. Ponuđen je znoj uzet tokom napada, znoj uzet šest sati pre ili posle napada i sterilna gaza kao kontrolni uzorak.

Istraživači su sve pratili na daljinu, preko video prenosa. Ni vlasnici pasa ni istraživač nisu znali gde se u kom pokušaju nalazi miris napada.

Na kraju je 14 pasa prvo prišlo uzorku sa napadom, što je 40 odsto češće nego što bi se očekivalo slučajnim izborom.

Nalazi su objavljeni u časopisu Italijanskog nacionalnog instituta za zdravlje i ukazuju da i neobučeni psi mogu imati spontanu čulnu reakciju na miris napada. Uzorak pritom ne mora da potiče od njihovog vlasnika.

Neki psi u eksperimentu zaista nisu prišli pojedinim mestima sa mirisima, ali miris napada nisu izbegavali više od ostalih. Taj miris ih nije odbijao niti uznemiravao, ali je pojedine privlačio brže od ostalih.

Autori studije navode da nisu primećeni znaci uznemirenosti, straha ni anksioznosti. Mesta koja psi nisu istražili jednostavno su zanemarili, bez ikakvih vidljivih znakova nelagode ili povlačenja.

Da bi podstakli više pasa da istraže mirise, istraživači su pored svakog uzorka stavili praznu činiju za hranu. I ovog puta je bilo verovatnije da će psi prvo prići mirisu napada.

Nije bilo razlike u tome koliko dugo su psi njušili pojedine mirise niti koliko često su im se vraćali. Rezultati pokazuju da psi daju prednost mirisu napada, ali ne provode nužno više vremena pokušavajući da ga odgonetnu.

Autori pretpostavljaju da uzorci sa napadom možda sadrže prepoznatljiva isparljiva organska jedinjenja, koja pseći nos brzo otkriva. U tom slučaju, objašnjavaju oni, dugo istraživanje nije potrebno da bi pas razlikovao mirise, pa se njuškanje ne produžava posle prvog prilaska.

Psi se još od devedesetih godina obučavaju da reaguju na napade, pa čak i da upozore pacijente sa epilepsijom pre nego što napad nastupi. Slično tome, mogu da nauče da prepoznaju miris Parkinsonove bolesti, kovida 19 ili nekih vrsta raka.

Uprkos nevernim pričama o neobučenim psima koji predviđaju napade svojih vlasnika, svega nekoliko studija je ispitivalo da li je ova sposobnost urođena. Većina izveštaja zasniva se na odgovorima vlasnika i dresera iz anketa.

Ni sam način na koji psi otkrivaju napade nije sasvim poznat. Ostaje nejasno da li se oslanjaju na ono što vide ili koriste svoje moćno čulo mirisa.

Jedna mala studija sa pet pacijenata pokazala je, na primer, da psi mogu da nauče da prepoznaju mirise povezane sa napadima. Otvoreno je ostalo da li je to rezultat posebne obuke, poput učenja mirisa droge, ili prirodnog, spontanog instinkta.

Nova studija ide u prilog ovom drugom. Autori navode da je, koliko im je poznato, ovo prva studija osmišljena da opiše spontanu strategiju njuškanja kod neobučenih pasa koji reaguju na ljudski miris povezan sa napadom, u kontrolisanim i društveno neutralnim uslovima.

Pregled dostupnih dokaza iz 2024. godine zaključio je da uloga pasa u lečenju epilepsije deluje veoma obećavajuće, ali da su potrebni kontrolisaniji eksperimenti. Ova studija delimično popunjava tu prazninu, mada i ona ima ograničenja.

Eksperiment je, recimo, obuhvatio uzorke mirisa samo jedne pacijentkinje, pa nije jasno da li je mirisni potpis napada koji psi osete zajednički za različite ljude. Istraživači sada proširuju projekat i uključuju više davalaca znoja.

Ako se rezultati potvrde, to bi moglo da znači da psi mogu da otkriju određena isparljiva organska jedinjenja povezana sa napadima. Time bi se otvorio put ka boljim metodama ranog otkrivanja kod pacijenata. Naši psi bi nas mogli dovesti do odgovora.

Izvor/ Saznaj više: sciencealert.com