Jelica iz Niša, u devetoj deceniji života, slika i šije, a u banji roni i skače na glavu

Nišlija Jelica Kaiš Filipović zakoračila je u 86. godinu života, ali to što je u devetoj deceniji života, ne predstavlja joj prepreku da slika, šije, da uživa u putovanjima, plivanju, ronjenju i skokovima na glavu u vodu na glavu. U slobodno vreme „surfuje“ internetom, dopisuje se sa prijateljicama i recepte sa interneta isprobava u svojoj kuhinji.

Jelica je po zanimanju zdravstveni radnik i do penzije je stigla radeći kao laborant u niškoj Vojnoj bolnici, ali je u Nišu ljudi poznaju prvenstveno po tome što je veoma uspešno šila, a sada se veoma uspešno bavi slikarstvom. Šiće je u naučaila kada joj je bilo 50 godina, a počela je da slika sa 66.

„U penziju sam morala da odem već sa 50 godina, zato što sam se na poslu ubola na iglu i zarazila Hepatitisom B. Ostali ljudi boluju od žutice po mesec dana, a ja sam bila pozitivna na taj virus punih 10 godina. Zbog toga sam morala da odem u prevremenu penziju. To mi je teško palo, ali sam odmah kod kuće krenula da šijem, pošto sam završila „Bagatov“ kurs krojenja i šivenja“, izjavila je Jelica.

Ona je kazala da je punih 15 godina aktivno šila i svojevremeno imala 60 mušterija.. Mašinu za šivenje retko kad je sklanjala sa stola jer je trebalo da na vreme svim mušterijama sašije mantile, kostime, pantalone, haljine…

„Jednog dana sam u izlogu radnje videla sliku koja mi se izuzetno dopala, bila je kao od pliša. U radnji su mi rekli da je to suvi pastel i dali savet gde mogu da kupim dobre češke krede. Kupila sam veliko pakovanje od 48 kreda i počela da slikam, sama bez ikakvog kursa, bez ičije pomoći i saveta. To mi se veoma dopalo i videla sam da mi dobro ide. Tada sam imala 66 godina. Sada prvenstveno slikam, šijem vrlo malo, uglavnom radim neke sitne prepravke. Slikanju sam potpuno posvećena, a slikam skoro isključivo tokom noći. Krenem uveče oko osam, devet sati i dešava se da sa četkicom i bojama dočekam zoru i jutro“, govori Jelica kojoj na energiji mogu da pozavide i mladi ljudi.

Tokom godina, dodala je, oprobala se sa temperama, uradila je i veći broj akvarela, a potom se opredelila za akril.

„Ta tehnika je zahvalna, jer kad se rad prelakira deluje kao ulje na platnu. Takođe mi odgovara jer se boje rastvaraju vodom, a ne tempertinom. Ja radim tokom čitave noći i tempertin bi se osećao i u mojoj sobici u kojoj i slikam i spavam, ali i u čitavom stanu, a to mojoj porodici ne bi prijalo“, istakla je naša sagovornica.

Ona je kazala da poslednjih godina ima problem sa ravnotežom i drhtanjem ruku zbog Parkinsonove bolesti, ali je slikanje smiruje. Prilično ide u detalje i nema krupne poteze. One najsitnije detalje poput tarabica, slika uz pomoć čačkalica ili tankih grančica.

„Sve moje slike bile su na izložbama, uglavnom u mestima nadomak Niša, ali i širom Srbije, a pojedine od njih su i nagrađene. Ssvoje radove uglavnom poklanjam, ali sam i neke prodala. Slike koje sam poklonila sada su u Torontu, Luksemburgu, Švajcarskoj, Makedoniji, Vojvodini. Počasni sam član Udruženja likovnih umetnika Niša jer sam „najmlađa“ u tom udruženju“, rekla je Jelica.

Tokom proteklih godina, dodala je Jelica, dosta je putovala i uglavnom obilazila mesta u Grčkoj , a poslednjih sedam godina svakog leta odlazi u banju Rgošte kod Knjaževca. Prošlog leta je tamo bila skoro dva meseca.

„Oduševljena sam tim mestom i ljudima. Tamo sam stekla veliki broj prijatelja iz čitave Srbije. Volim da plivam na Banjici u Rgoštu, a posebno da skačem na glavu i ronim. Kada skočim u vodu, dobijem takav aplauz, jer samo deca skaču i ja. Moji ukućani nisu oduševljeni time, ali obožavam skokove, a još više što nakon skoka nastavim da ronim“, izjavila je Jelica.

Kazala je da će, ukoliko je zdravlje posluži i narednog leta ponovo u Rgošte, a do tada planira da još puno toga uradi. Ističe da ima još toliko planova, da nije sigurna da li bi joj bila dovoljna još dva života da ih sve ostvari.

Izvor: JuzneVesti