Velike rase pasa žive kraće, a biolozi veruju da su konačno otkrili zašto

Prva genetska analiza ove vrste urađena na psećim rasama daje do sada najjasniji odgovor na pitanje zašto veliki psi retko nadžive svoje manje rođake. Prema timu biologa koji je rad objavio u časopisu Science, dobro poznata veza između veličine i životnog veka verovatno potiče od takozvanih skačućih gena, koji sa godinama neizbežno počinju da prave nered u psećoj DNK.

Većina vlasnika zna za jedno nezgodno pravilo, što je ljubimac krupniji, to kraće živi. Ne važi uvek, ali doga obično ne doživi duboku starost kao zlatni retriver ili mops. Krupne rase su i znatno sklonije bolestima i tegobama koje dolaze sa godinama. Ovo se potpuno razlikuje od onoga što biolozi viđaju kod drugih sisara, gde velike vrste poput kitova često žive mnogo duže od sitnih životinja kao što su glodari. Upravo zato je genetika vašeg čupavog ljubimca naučnicima izuzetno zanimljiva.

Koautor studije Noa Snajder Makler, evolucioni biolog sa Državnog univerziteta Arizone, objašnjava da su psi izvanredan model za proučavanje starenja, jer unutar jedne iste vrste pokazuju ogromne razlike u dužini života.

Pas i čovek druguju više od 30.000 godina, što naučnicima pruža posebnu priliku. Ljubimci i vlasnici dele svakodnevicu, prostor u kom žive, pa i navike kretanja, tako da bolje razumevanje psećih gena može da usmeri buduća istraživanja ljudske biologije. Imajući to u vidu, Snajder Makler i kolege analizirali su genetske podatke 864 psa iz baze projekta Dog Aging Project. Fokusirali su se na mapiranje metilacije DNK u celom genomu, procesa koji utiče na to kako se geni ispoljavaju bez menjanja samog redosleda u DNK. Metilacija je deo šireg epigenoma na koji deluju spoljni faktori poput stresa i ishrane, a ujedno je poznat pokazatelj starenja i regulacije DNK.

Istraživači su otkrili da je starenje pojedinih rasa povezano sa slabljenjem kontrole nad grupom pokretnih genetskih elemenata nazvanih LINE1. Ovi skačući geni prave sopstvene kopije i rasejavaju ih po genomu prelazeći sa jednog hromozoma na drugi, čime oštećuju DNK. U početku to ne predstavlja veliki problem, jer ih metilacija drži pod kontrolom. Sa godinama ta sposobnost opada. Slabija kontrola donosi više štete, u vidu genetske nestabilnosti, bolesti i raka.

Snajder Makler navodi da epigenetska regulacija pokretnih elemenata, naročito LINE1, izgleda bitno određuje koliko brzo različiti psi stare.

Kako pas stari, metilaciju gubi više od 40 odsto delova genoma povezanih sa LINE1, ali kod krupnih rasa to ide znatno brže. Rezultati pokazuju da veliki psi u proseku izgube 35 odsto više LINE1 metilacije od manjih.

Blejz Mariner, genomičar sa istog univerziteta i koautor rada, zaključuje da brže starenje velikih pasa može bar delimično da potiče od slabije kontrole nad ovim skačućim genima.

Još nije poznato da li ponašanje LINE1 elemenata zaista izaziva starenje, ali novo istraživanje pokazuje da su ovi delovi genoma u samom središtu biološkog starenja. Osim što objašnjavaju razlike među rasama, otkrića mogu da pomognu i u proučavanju sličnih genetskih promena kod ljudi.

Snajder Makler smatra da bi, ukoliko se to potvrdi, ciljano delovanje na ove elemente ili na mehanizme koji ih kontrolišu moglo da otvori put ka terapijama koje bi produžile period života u dobrom zdravlju kod ljudi.