SVET BEZ OTPADA: Kako funkcioniše i da li je ostvariva CIRKULARNA EKONOMIJA?

U AMSTERDAMU sam upoznao čoveka koji mi je otkrio skrivene struje naših života – masivne tokove sirovina i proizvoda koje 7,7 milijardi ljudi upotrebljava s tako čudesnim i štetnim efektom. Mogli bismo to nazvati našim zajedničkim metabolizmom. Bilo je sveže jesenje jutro i sedeo sam u jednom divnom starom zdanju od cigala u Osterparku, palati s vijugavim hodnicima, velikim stepenicama i beskorisnim kulama. Pre sto godina, dok su Holanđani još uvek izvlačili kafu, ulje i gumu iz svoje kolonije u Indoneziji, ova zgrada bila je podignuta kao kolonijalni isatraživački institut. Sada su u njoj smeštene razne dobrotvorne organizacije. Ona za koju radi Mark de Vit zove se Cirkularna ekonomija i deo je živog međunarodnog pokreta čiji je cilj da izvrši reformu svega što smo uradili za protekla dva veka – “od pojave parne mašine, ako bismo baš hteli da budemo vremenski precizni”, kaže De Vit.

ENERGIJA: Nazvana Kopenhil, peć za smeće u prestonici Danske koristi najnoviju tehnologiju da bi 485.000 tona otpada godišnje pretvorila u energiju za rasvetu 30.000 i grejanje 72.000 domaćinstava. Postrojenje ujedno služi i kao rekreaciona destinacija, sa skijaškom stazom preko cele godine, stazom za pešačenje i trčanje oivičenom drvećem i zidom za penjanje visokim 85 metara, najvišim na svetu. Foto: Luka Lokateli

De Vit je jedan genijalni 39-godišnjak, s naočarima i pomalo razbarušen, inače hemičar po profesiji. Otvorio je jedan pamflet i rasprostro dijagram koji je nazvao rendgenom globalne ekonomije. Za razliku od prirodnih ekosistema, koji funkcionišu u krugovima – biljke rastu u zemlji, životinje jedu biljke, balega ponovo nađubri zemlju – industrijska ekonomija uglavnom je pravolinijska. Na dijagramu debele, obojene struje četiri tipa sirovina – minerala, ruda, fosilnih goriva i biomase – teku sleva nadesno, a zatim se cepaju i prepliću kad postanu proizvodi koji zadovoljavaju sedam ljudskih potreba. Pesak je otišao u betonske stambene solitere na šest kontinenata. Od metalnih ruda nastali su brodovi, automobili i kombajni – samo u jednoj godini požnjeli smo 20,1 milijardu tona biomase, samo da bismo se prehranili. Fosilna goriva poslužila su za pogon ovih vozila i naše grejanje. Od njih je nastala plastika i još štošta. Totalni priliv u ekonomiju u 2015. godini bio je 92,8 milijardi tona.

Silos za smeće u novoj peći za spaljivanje u Kopenhagenu može da primi 22.000 tona. Automatizovani kranovi mešaju otpad da bi lakše izgoreo. Veliki deo unutrašnjosti postrojenja zauzima oprema za filtriranje dima. Peć u kojoj se spaljivanjem proizvodi energija bolje je rešenje za smeće od deponije – ali cilj cirkularne ekonomije jeste da smeća uopšte više i ne bude. Foto: Luka Lokateli

Do sada je sve bilo dobro, čak zapanjujuće, ukoliko ste tip koji se iščuđuje ljudskoj dovitljivosti i dostignućima. Ali tek sad dolazi ono loše, nakon što smo zadovoljili naše potrebe, tek tada nastaje problem – majka svih ekoloških problema, u stvari. De Vit pokazuje na sivu maglu u desnom uglu dijagrama. Ta siva magla je otpad.

U 2015. godini, objašnjava on, oko dve trećine materijala koji smo iščeprkali iz planete kliznulo je kroz naše prste. Više od 61 milijardu tona teško dobijenog materijala bilo je izgubljeno, većinom nepovratno rasuto. Plastični otpad otplutao je u reke i okeane; isto tako i nitrati i fosfati procureli su s nađubrenih njiva. Trećina ukupne hrane je istrulila, iako je amazonska prašuma iskrčena da bi se proizvelo više. Da i ne pominjemo ekološki problem, koji je direktno povezan sa otpadom. Tu spadaju i klimatske promene: one se dešavaju jer sagorevamo fosilna goriva, a njihov otpad – ugljen-dioksid – odlazi u atmosferu.

Možda zvuči smešno, ali dok mi je De Vit tog jutra pokazivao brojke, kao da se desilo otkrovenje. Osetio sam neku zajedničku, uzbuđujuću jasnoću u vezi s tim dijagramom i načinom na koji je definisan budući zadatak. Naravno, kaže on, opasnosti s kojima smo suočeni mnogobrojne su i raznolike. I imaju planetarne razmere. Ali u suštini, da bismo opstali na Zemlji, moramo da uradimo samo jedno: da prestanemo da pravimo toliki otpad. De Vit je pokazao jednu tanku strelicu zaokrenutu unatrag, zdesna nalevo, duž dna dijagrama. Ona predstavlja sav materijal koji smo uspeli da spasemo reciklažom, kompostiranjem i sl. Ona iznosi svega 8,4 milijarde tona: svega devet odsto od ukupne mase.

“Jaz u cirkulaciji”, kako su ga De Vit i njegove kolege nazvali kad su 2018. godine podneli svoj izveštaj na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, relativno je nov u ljudskoj istoriji. Započet je s našom industrijskom upotrebom fosilnih goriva u XVIII veku. Sve dotle praktično sve što su ljudi radili – radili su uz pomoć mišića, bilo ljudskih bilo životinjskih. Gajenje useva, prozvodnja, otpremanje, sve je to zahtevalo naporan rad, zbog čega je i vrednost bila velika. Naša ograničena fizička energija takođe je ograničavala naš negativan uticaj na planetu. Istini za volju, većina ljudi je tada bila i vrlo siromašna.

Sve je to promenjeno upotrebom jeftine fosilne energije, koncentrisane geološkim vremenom i pritiskom u ležišta uglja i nafte. Postalo je lakše vaditi sirove materijale, otpremati ih u fabrike i slati robu bilo kuda. Fosilna goriva omogućila su eksploziju naših mogućnosti – a taj proces je sve intenzivniji. U proteklih pola veka, kad se stanovništvo u svetu više nego udvostručilo, količina materijala koji teče kroz ekonomiju povećala se više od tri puta.

“Sad smo već stigli do krajnjih granica”, kaže De Vit.

U istoj toj polovini veka ekolozi su upozoravali na granice rasta. Novi pokret “cirkularne ekonomije” je drugačiji. To je zbir više strategija, od kojih su neke stare, kao na primer smanjenje potrošnje, višekratna upotreba i reciklaža, dok su neke nove, kao na primer pozajmljivanje umesto posedovanja stvari. Sve one zajedno treba da preoblikuju globalnu ekonomiju kako bi se eliminisao otpad. Cirkularna ekonomija nema cilj da zaustavi rast; njen cilj je da ubuduće radimo stvari u harmoniji s prirodom, kako bi rast mogao da se nastavi. “Prosperitet u svetu ograničenih resursa”, kao što jednom reče Janez Potočnik, član Evropske ekološke komisije, u uvodnom govoru za izveštaj Fondacije Elen Mekartur. U njemu je rečeno da bi cirkularna ekonomija Evropi uštedela čak 630 milijardi dolara godišnje.

Ova ideja polako se prihvata, naročito u Evropi, na tom malom, pretrpanom kontinentu, koji je bogat, ali siromašan resursima. Evropska unija investira milijarde u ovu strategiju. Holandija se obavezala da će do 2050. godine potpuno preći na cirkularnu ekonomiju. Amsterdam, Pariz i London – svi imaju neki svoj plan. “To mora da se ostvari”, rekao je Vejn Habard, šef Londonskog borda za otpad i reciklažu kad sam ga upitao da li je cirkularna ekonomija ostvariva.

U 2015. GODINI, OBJAŠNJAVA ON, OKO DVE TREĆINE MATERIJALA KOJI SMO IŠČEPRKALI IZ PLANETE KLIZNULO JE KROZ NAŠE PRSTE. VIŠE OD 61 MILIJARDU TONA TEŠKO DOBIJENOG MATERIJALA BILO JE IZGUBLJENO, VEĆINOM NEPOVRATNO RASUTO. PLASTIČNI OTPAD OTPLUTAO JE U REKE I OKEANE; ISTO TAKO I NITRATI I FOSFATI PROCURELI SU S NAĐUBRENIH NJIVA. TREĆINA UKUPNE HRANE JE ISTRULILA, IAKO JE AMAZONSKA PRAŠUMA ISKRČENA DA BI SE PROIZVELO VIŠE. DA I NE POMINJEMO EKOLOŠKI PROBLEM, KOJI JE DIREKTNO POVEZAN SA OTPADOM. TU SPADAJU I KLIMATSKE PROMENE: ONE SE DEŠAVAJU JER SAGOREVAMO FOSILNA GORIVA, A NJIHOV OTPAD – UGLJEN-DIOKSID – ODLAZI U ATMOSFERU.

Jedan od onih koji definitivno smatra da je to ostvarivo, i čiji je rad ukazao put mnogim drugima, jeste američki arhitekta Vilijem Mekdonag. Zajedno s nemačkim hemičarem Mihaelom Braungartom, on je 2002. godine napisao vizionarsku knjigu “Od kolevke do kolevke”, u kojoj tvrdi da proizvodi i ekonomski procesi mogu biti oblikovani tako da se sav otpad može upotrebiti kao sirovina za nešto drugo. Pre odlaska za Evropu posetio sam Mekdonaga u njegovoj kancelariji u Šarlotsvilu, u Virdžiniji. Naš razgovor kretao se od njegovog detinjstva u Tokiju, preko Platona, Aristotela i Bakminster Fulera, do nekih novih biorazgradivih farmerki kojima je bio oduševljen.

Na kraju sam mu postavio ključno pitanje: Da li je sva ova priča o nestanku otpada samo pusta želja?

“Dabome da je pusta želja, nego šta je”, odgovorio je Mekdonag. “Ta želja nam je potrebna da bismo išli dalje. Jer setite se samo šta je rekao Lajbnic.”

Nisam zapamtio baš mnogo o tom nemačkom filozofu.

“Lajbnic je rekao: ‘Ako je nešto moguće, onda i postoji.’ A ja dodajem: ‘Ako uspemo da ga ostvarimo, onda je i moguće.'”

Da li je to bila tautologija? Ili mudrost? I da li je Lajbnic zaista to rekao? U svakom slučaju, zaintrigiralo me je. Nedugo posle toga dao sam svoju pokidanu putnu torbu na opravku (vrlo cirkularno, umesto da kupim novu), spakovao sertifikovane cirkularne farmerke koje mi je dao Mekdonag i krenuo da vidim mogu li da nađem bilo kakve dokaze o postojanju cirkularne ekonomije.

Saznajte više: NATIONAL GEOGRAPHIC

Prijatelji sajta: FIRMA.co.rs

Prijatelji sajta: MojaKompanija.rs