Po biblijskoj legendi o potopu, 1. aprila je Noje prvi put sa svoje ploveće menažerije odaslao golubicu u izviđačku misiju, ali vratila se neobavljena posla. I umesto da se taj događaj spominje zbog razočaranja i izgubljene nade, u kalendaru je označen crvenim slovom kao dan smeha, dopuštenih šala i bezazlenih smicalica. A kada se taj običaj zapatio i kod nas i ko je kome podmetao, đavo će ga znati. Neki fragmenti su, ipak, sačuvani.
Nekad davno, svakog 1. aprila, beogradski kafedžija Žika Tlačinac je širom otvarao vrata svoje mehane za sve rođene tog datuma, da bi se već do podne poprište napunilo do vrha. Niko nije morao da podnosi na uvid krštenicu, ali samo se za Čkalju i gazdu znalo da im je taj datum upisan u ličnoj karti, Mika Viktorović im je bio prvi komšija i slavio sve što i ostali kafanski gosti, a Vladimir Bulatović, iako rođen 8. marta i važio za kavaljera po meri gospođa iz Afežea, svoje prisustvo prvoaprilskim tulumima objašnjavao je pričom kako bi zbog nekih muškaraca Dan žena trebalo izjednačiti s Danom smeha jer za jedini zvaničan ženski praznik ionako od sebe prave klovnove (eto zašto naše najuglednije dnevne novine Vibovu nagradu za satiru ne dodeljuju 1. aprila, već 8. marta).
Pre pola veka (1972) Dan šale je za odabrano društvo pomeren na 24. maj, kada su Miloje Popović i Zlatko Štaubringer u Palati federacije za rođendan doživotnom predsedniku uručili upravo štampanu zbirku „Tito u anegdotama”, strepeći da će im se taj projekat, ako ne izmami bar smešak glavnog junaka, obiti o glavu, bližoj i daljoj familiji premetnuti u dan žalosti, a Dušanu Kovačeviću poslužiti da uobliči barem čin predstave „Urnebesna tragedija”. Srećom, nasmejao se, a za njim i okupljena svita, pa su od tog vremena bezazleni vicevi na račun glavešina postali društveno prihvatljivi, što znači i nekažnjivi.
Smejali smo se uvek i svuda uz retke izuzetke, posledice preglasnog šaputanja neprikladnih političkih viceva, a bilo je i toga. Oni prostački, ako bi ih iko u taj dan smišljao i prepričavao, ostajali su izvan vidokruga jer nisu bili operativno zanimljivi.
Praznik šale je zapravo radnom narodu trajao svih 365 dana, pa čak i onih 78 dana 1999. tokom „milosrdnog” gostovanja naših bivših saveznika i okupatora, kada se preživelom građanstvu kao najpouzdaniji lek za bolno otrežnjenje nudila knjižica aforizama „Bombar dan” (objavljena aprila 1999. nakon obaranja „nevidljivog”), koja se dobijala bez lekarskog recepta. Jer, humor je jedini „penicilin” slabijih naroda protiv agresije moćnika. Ili, duhovitost je poslednja odbrana u kojoj i kad gubimo – imamo osećaj superiornosti.
Tako je bilo uvek i svuda, pa je kod nas ono čuveno delo Viktora Igoa „Čovek koji se smeje” preporučivano đacima kao neobavezna školska lektira pod firmom komedije mada je možda nekolicina nadležnih i znala da je reč o tragediji.
Ni ove godine nećemo prestati sa šalom i smehom iako su nam se na leđa ponovo obrušila silna zla – od pandemije, koja preti da nas satre, ili bar proredi, do podjednako opasnog rata na Istoku Evrope. Jer, po starom narodnom običaju, smejaćemo im se – iz inata!
Inače, valja znati da je Dan šale jedinstvena prilika da se pronikne u onu mnogima nepoznatu mudrost koja veli da se stanje duha svakog pojedinca, a s njim i čitave nacije, ogleda u njegovoj sposobnosti da se smeje – sam sebi.
Miloš Lazić ANTRFILE
Smehom protiv straha
Prvoaprilski praznik se svuda u svetu obeležava, a samo se u Iranu slavi. I to neradno (što navodi na pomisao da su i arijevski narodi bili srpskog porekla?). Naime, upravo tog datuma 1979. godine, nakon svrgavanja šahinšaha Mohameda Reze Pahlavija, proglašena je republika, i od tada se 1. aprila tamošnji narod bez straha smejulji do mile volje ili dok mu smeh ne presedne.
U našoj novijoj političkoj povesti zabeležen je sličan slučaj, koji se zbio sredinom devedesetih godina, kada je i kraj ulaza u prestonički SKC (Studentski kulturni centar, bivši Oficirski dom, odakle su zaverenici 10. juna 1903. krenuli u Majski prevrat) osvanuo išarani grafit s porukom „Bravar je bio bolji”, a nadležna služba užasnim previdom omogućila građanstvu da se podmuklo smeška naredne tri godine. Tek tada, s velikim zakašnjenjem, ali pod uzbunom, izdat je nalog da se okreči čitava fasada, i to o trošku resornog ministarstva, a da li prosvete ili unutrašnjih dela, ne zna se ni danas.
Inače, među veselim velegradskim legendama je i ona koja veli da je rečeno krečenje s prekrečavanjem obavljeno za nepun dan, upravo 1. aprila.
Izvor: Politika.rs
