Konstantin Brankuši, čovek nežne duše

Konstantin Brankuši rodio se 19. februara 1876. u selu Hobica, opština Peštišani, regija Gorž u Rumuniji, u porodici siromašnih zemljoradnika. Njegovo detinjstvo – u porodici koja je svake noći razmišljala o danu koji dolazi, nije bilo sretno i moralo je ostaviti u njemu traga. Prava istina se o prošlosti obično nikad ne zna – znaju se samo detalji.

Rumunski istraživači, koji se ponose skulptorom, sad, kažu da je skulptor odrastao u sirotinji. Godinu dana pre očeve smrti, 1884, osmogodišnji dečak radi kao šegrt u jednoj radionici za izradu vinskih burića u Peštišaniju. Ovde se i rodila strasna ljubav za obradom drveta koja nikada, do smrti umetnikove, nije prestala da živi u njemu.

Konstantin Brankuši je svoje obrazovanje uz mnogo napora okončao u otadžbini. Po osluženju vojnog roka, u proleće, 1904. krenuo je pešice put Pariza. U francusku prestonicu stigao je početkom jeseni. Odmah je počeo sa razgledavanjem grada, parkova, galerija i muzeja. Setio se priča o Parizu koje mu je u Bukureštu, dok je bio student, uz čašu crnog vina, pričao Dimitrije Paćurea, skulptor koji je u Parizu proveo jedno vreme i bio smrvljen Rodenovim uticajem. Prošla mu je kroz glavu i priča o Ogistu Rodenu i njegovoj čudesnoj moći da vlada ljudima.

Siromašan i bez ikakvih sredstava za život, Brankuši je bio primoran da radi. Zaposlio se u restoranu Šatrije na Trgu Kliši, gde je danju prao čaše i tanjire a noću je radio u taverni Molar. Kako je imao vrlo lep glas pevao je na nedeljnim službama, venčanjima i pogrebima u rumunskoj pravoslavnoj crkvi u Parizu u ulici Sv. Jovan iz Bovea.

Mnogo godina kasnije, Brankuši je kazao Lučijanu Bozu, kritičaru da je prvih nekoliko godina života u Parizu bio toliko umoran i iscrpljen od bolesti i gladi da se jedva držao na nogama.

Novac koji je zaradio omogućio mu je da se preseli sa Trga berze br. 10, gde je stanovao u jednoj mansardi, u jedan manji atelje, bivšeg fotografa, na Plas Dofenu br.16, gde je počeo da stvara. Iznad kreveta postavio je transparent na koji je zapisivao savete koje je sebi davao u trenucima kolebanja. Jedan od tih saveta glasio je:“ Ne zaboravi da si umetnik! Ne gubi hrabrost, nemoj ničega da se plašiš! Uspećeš! Da stvaraš kao bog, da naredjuješ kao kralj, da radiš kao rob!“

Ovi podsticaji čine osnovu svakog umetnika. Oni su Brankušija vodili tikom čitavog života.

Beskrajno se divio plavoj, akvarelskoj svetlosti jeseni koja je toplo milovala ružičasto kamenje starih zgrada. Očarala ga je savršena geometrija i prefinjenost grada. Prošao je Latinski kvart kao stari grčki bog kroz zlatnu kišu.

Videti Pariz i u njemu živeti, to je poklič jedne od najvećih ljudskih sreća.

Ali, Rumun Konstantin Brankuši nije došao u Pariz, samo da vidi šta je sve ljudska ruka stvorila za poslednjih 2000 godina, on je postao stanovnik umetničke prestonice sveta u želji da kroz svoju skulpturu izrazi rumunsko duhovno nasledje, koje će svet, ubrzo, sa neskrivenim oduševljenjem priviti na grudi i zavoleti ga kao svoje.

Početkom XX veka u Francuskoj on je najsamostalnija ličnost i jedan od najvećih skulptora veka.

Brankušijeva umetnost je obuhvatala prirodu materijala u svim njegovm manifestacijama. On je svoja dela radjena u bronzi i mermeru, dovodio do stepena perfekcije koji se retko vidja u istoriji skulpture. Po njegovom mišljenju jedna dobro napravljena skulptura treba da ima moć da isceljuje onoga ko je posmatra. „Ne zahtevajte od mene ni sumnjive formule ni nekakvo tajanstvo. Ono što vam ja dajem, to je čista radost. Gledajte moje skulpture sve dok ih ne vidite“.

Svako Brankušijevo delo je simbol, pa otuda i umetnikova potreba da ih dodatno ne objašnjava, već da zahteva od posmatrača da ih dugo gleda, sve dok ih ne vidi.

Pojedinačno gledano, njegovo delo zrači nekim nedokučivim osećanjem, nekom umilnom dobrotom, spokojstvom koje čovek ima potrebu da vidi. „Moje skulpture ne treba poštovati. Potrebno je da ih volite i poželite da se igrate sa njima. Želim da vajam oblike koji mogu ljudima da donesu radost“.

Vanredni stilist, o kome se mislilo da se danima mučio pojedinim svojim delima, udario je pečat skulpturi XX veka.

Bio je poznavalac one bitne čovekove mudrosti. Znao je čovekove tajne koje su iskazali samo ljudi u antičkoj Grčkoj, posedovao je čudesnu intuiciju o stvarima.

Ogist Roden i Konstantin Brankuši su bili umetnici koji su izvršili najveći uticaj na razvoj modernog vajarstva u XX veku.

Roden je oslobodio vajarstvo dogmi i načela akademizma i stvorio je slobodnu umetnost, punu snage, iskrenu, ushićenu, zasnovanu na ljudskoj dimenziji i životnoj istini.

Brankuši je XX veku podario svest o čistom obliku, omogućio prelaz sa figurativnog predstavljanja stvarnosti na izražavanje suštine stvari, i na revolucionaran način obnovio umetnički jezik, oplemenivši ga jednom novom, duhovnom dimenzijom.

Čim se oslobodio Rodenovog uticaja, koji je pretrpeo na početku, u prvoj godini boravka u Parizu, Brankuši je istakao svoju suprotnost u odnosu na Rodenovu umetnost. Uzimao je teme iz njegovog repertoara, ali ih je interpretirao na svoj način. Tako, posle Poljupca, u Brankušijevom stvaralaštvu nalazimo skulpture sa istim nazivima kao kod Rodena: Bludni sin, Danaida, Karijatida, Adam i Eva.

Eva je istesana u stablu kestena, boje zrelog meda, a Adam u hrastovini. Kompozicija nosi dva registra, koja deli drvena daska. Eva je smeštena iznad jer je njena uloga da produžava život. Očaravajuća je, ljupka i nevina. Predstavlja plodnost, pupoljak pred rascvetavanje, cvet u rasemenjavanju. Adam, ispod, obradjuje zemlju, trudi se, napreže i znosi.

Čitavog života Brankuši je bio opčinjen pticama i idejom leta ispitivao ih je u ptičjim formama Majastra 1912, Ptica,1915. i Ptica u vazduhu, 1925. u kojima se obličje ptice pretvorilo u apstraktni pojam leta.

Video sam više puta Brankušijevu Majastru i Pticu u vazduhu iz kolekcije Pegi Gugenhajm. One poseduju sjaj koji otima pogled. Oči više ne žele da vide ništa drugo. Iz njih izbija čudesna energija, zanos i osvajačka moć koja fascinira. To su remek- dela, koja su značila preobražavanje materije, afirmaciju potpunog jedinstva izmedju forme i materije, izmedju opipljivog i spiritualnog.

Majastra (Ptica savršenstva) je ptica oslobodjena iz rumunskih bajki. To je čudesna ptica, sa darom da odgovori i peva, da menja izgled i da zaštiti dobre od zlih i loših. To je dobrotvorni duh koji pomaže lepom kraljeviću da pobedi sve prepreke na putu i da pronadje svoju ljubav. To je poziv predodredjen da vrati čoveku veru u sopstvenu sudbinu.

Izvor / Saznaj više : niskevesti.rs

Prijatelji sajta: FIRMA.co.rs

Prijatelji sajta: MojaKompanija.rs