Kada su Novogodišnje čestitke imale dušu

Kako mi nedostaju stare novogodišnje čestitke. One prave. Papirne. Teške pod prstima. Posute srebrenim prahom. Praznična nostalgija.

Nedostaju mi hladne zime sa snegom do kolena, sankanje do mraka, grudvanje bez pravila i pravljenje sneška koji liči na sve osim na sneška.

Nedostaje mi miris pečenih kestena i onaj poseban osećaj kada se u Pobedinoj ulici kupuju lampioni i čestitke.

Pobedina… Tezga do tezge. Čestitke sve lepe. Ne znaš koju da izabereš. A onu najlepšu ne šalješ nikome. Nju ostaviš. Čuvaš. Jer znaš da je posebna.

Sećam se čestitki sa kovertama. Sećam se tog ozbiljnog trenutka kada mi, klinci, lepimo poštanske markice. Kao da potpisujemo nešto veliko i važno. I bilo je važno. To je bila odgovornost. To je bio ritual. To je bilo detinjstvo.

Kupovali smo čestitke od uličnih prodavaca, sa iskrenim oduševljenjem, i slali ih celoj rodbini. Pisali rukom. Pa precrtavali. Pa ponovo pisali, jer „nije lepo ispalo“. I onda čekali.

Čekali da stignu druge. Skupljali smo ih, čuvali, slagali u fioke.

Znali smo da se radujemo malim, divnim stvarima.

Znali smo da stanemo. Da osetimo. Da se obradujemo. Danas…

Danas sve to stane u jednu poruku u mobilnom telefonu. Jedan klik. Jedan „copy–paste“. I gotovo.

Nažalost, kao da je nestalo i iskrenosti. I osećanja među ljudima. Nema više tog uzbuđenja. Nema čekanja. Nema tišine pre radosti. Nema onog trenutka kada poštar zvoni, a ti znaš, stigla je čestitka.

Mnogo mi nedostaju novogodišnje čestitke. Mnogo mi nedostaju ta neka lepa vremena. Vremena koja se, nažalost, nikada vratiti neće. Ali ostaju sećanja.

I ostaje nada da ćemo makar na trenutak stati, setiti se i priznati sebi da smo nekada bili srećniji sa mnogo manje.

Izvor / Saznaj više : nistevesti.rs

Prijatelji sajta: FIRMA.co.rs

Prijatelji sajta: MojaKompanija.rs