Kada su kafane pisale istoriju

Francuski kafei nazivani su “usmenim novinama Revolucije”. Svaki od njih okupljao je pobornike određene političke misli, koji su baš iz ovakvih kafea pravili političke planove i preduzimali akcije. Francuska revolucija odigrala se u pariskim kafeima.

Na isti način, ulogu mesta za političko okupljanje i delovanje kod Srba, uzela je – kafana.

Istorija nedvosmisleno pokazuje da su iz srpske kafane izašle neke od najčuvenijih zavera, pa je tako u kafani Kolarac skovana zavera protiv Drage Mašin i Aleksandra Obrenovića, koja je potom i sprovedena u delo u tzv. Majskom prevratu 1903. godine. Kafana Kolarac srušena je tokom nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine.

Kafane su od samog početka bile pozornice za političke obračune, kao i izražavanje građanske neposlušnosti.

Prema istoričarki Grozdi Pejčić, za vreme vladavine komunista, 13. januara tačno u ponoć u kafanama bi se gasila svetlost, a neko od gostiju bi ustao i recitovao Serbiju od Crnjanskog.

Istorija naših prostora bez gradskih kafana bila bi siromašna. Mnoge stare kafane su iščezle, ali kultura koju su one začele i obrazovale traje do danas.

Restoran-pivnica, Bajlonov Kladenac, u Beogradu, početkom 20. veka, u Karađorđevoj 22, foto: Wikipedia

Sredinom 19. veka počele su nicati brojne kafane, pa je tako u jednom trenutku na svakih 50 stanovnika Beograda postojala jedna kafana.

U svim tim bezbrojnim gostionicama, odigrali su se mnogi značajni događaji, pa tako možemo reći da je istorija Srbije napisana na kariranom stolnjaku.

Prva kafana u Evropi otvorena je upravo u Beogradu, 1522. godine, čak 100 godina pre Londona, Beča i drugih evropskih metropola, te se Beograd može smatrati rodonačelnikom kafana.

Upravo u tim kafanama upaljena je prva sijalica, zazvonio prvi telefon, održan prvi sajam knjiga, puštene prve pokretne slike, šest meseci nakon francuske premijere braće Limijer.

Zanimljivo je i da je prva predstava odigrana u gostionici Kod engleske kraljice, gde se nalazio privremeni objekat Narodnog pozorišta.

Kafana Nušić, foto: Wikipedia

Nušić u svojim hronikama kazuje da su prve kafane u Beogradu nosile imena gazda ili vlasnika zgrade u kojoj su se nalazile: Šiška Lazina, Hadži Maksimova, Panđelova, Taletova, Dumina, Petka Baštovana, Pere Džambasa, Alekse Žandara…

Neke su nosile neobična i zanimljiva imena: Mladi Arapin, Pseto koje laje, Kod lepog izgleda, Musa Kesedžija, Kod srpske nade, Zemljotres, Klanica, Kod divljeg čoveka, Ladovina, Biciklista, Kuća veselja, Poslednji groš, Jeremija crni pas, Kod pocepanih gaća (zbog neprimerenog imena ovog okupljališta reagovala je čak i kraljica Draga Obrenović, što je vlasnika primoralo da je nazove Tri ključa. Nalazila se pri kraju Ulice kneza Miloša).

Sredinom veka, na Terazijama je podignuta kafana Zlatni krst. U toj kafani prikazana je 25. maja (negde stoji i 6. juna) 1896. godine prva javna bioskopska predstava u Beogradu. Predstavi su prisustvovali kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Natalija.

Predstavnici fabrike „Braća Limijer“ iz Liona, Andre Kar i Žil Žiren (André Carre, Jules Girin), zadržali su se u Beogradu 25 dana prikazujući najstarije filmove lionskog preduzeća: Ulazak voza u stanicu, Rušenje zida, Dečja igranka, Kupanje u moru, Pariski bulevar, Riblja pijaca u Marselju i druge. Filmovi su trajali po nekoliko minuta, a predstave su održavane „svakog dana od 4 sah. popodne do 9 sah. uveče, a nedeljom i praznicima ima prikazivanja i pre podne“.

Ulaznica za odrasle koštala je jedan dinar, a za decu 50 para dinarskih.

Kafana Palas u Aleksincu, foto: “Trgovina i ugostiteljstvo u Aleksincu 1911-1944” Zoran Stevanović

U čuvenoj kafani „?“ (Znak pitanja) 1834. odigrana je prva partija bilijara u Beogradu, a poseban značaj ima zbog činjenice da je u nju često svraćao Vuk Stefanović Karadžić i po tome što je bila prvo čitalište Srpskih novina dok je prvi sajam knjiga 1893. održan u Kolarcu.

Posle Prvog svetskog rata, u Kasini jedno vreme zasedala je i Narodna skupština. Pa i sam Miloš Obrenović je na vlast vraćen po drugi put u jednoj kafani – Kneževoj pivari.

Evropa u Nišu

Hotel Evropa u Nišu, foto: RTS

Ambicija Milana Obrenovića da od Niša načini evropski grad koji neće ličiti na tursku kasabu ogledala se i u tome da je u gradu počeo da cveta kulturni život. Prema svemu sudeći, kamen temeljac kulturnog procvata Niša bila je upravo jedna – kafana.

Bila je to kafana Evropa.

Najpoznatija niška kafana izgrađena je 1879. godine  “po jevropski” (u austrougarskom stilu).

Evropa je bila prvi niški hotel sa 18 soba, dva salona, velikom baštom i deset dućana. Prvi gazda je bio ugledni niški dućandžija Mihajlo Terzibašić, da bi 1881. kafana prešla u vlasništvo vojvođanskog kafedžije Luja Rupšića.

U Evropi su se priređivali balovi, koncerti, politički skupovi, odsedali su ugledni gosti ali su se takođe priređivale i pozorišne predstave. Tako se prvo izvođenje Sremčeve Ivkove slave desilo upravo ovde, a niška amaterska pozorišna trupa Sinđelić, preteča današnjeg Narodnog pozorišta, svoju prvu predstavu Ljubav sve može takođe je izvela u Evropi 24. juna 1893. U hotelu je nastupao i crkveni hor Branko, kao i razni orkestri.

Evropa se nalazila u samom centru grada, na uglu Ulice Vožda Karađorđa (danas popularna Voždova tada se zvala Pirotska) i Strahinjića Bana. Upravo iz Evrope je izvršen prvi direktni prenos nekog koncerta putem telefona u Srbiji. Niško crkveno pevačko društvo Branko je bilo u kafani i njihovo izvođenje moglo je da se čuje u beogradskom Kolarcu, a s druge strane, iz Kolarca su Nišlije mogle da čuju izvođenje hora Stanković. Koliko je ovo bilo veliko tehnološko dostignuće za to vreme govori i činjenica da su obe sale bile posebno opremljene za ovaj događaj, pa su tako u Evropi gosti slušali zvuk sa truba specijalno za ovu priliku postavljenih na plafonu, a imali su na raspolaganju, verovali ili ne – i slušalice.

Prva samostalna izložba slika nekog niškog umetnika takođe je organizovana u ovoj kafani. Njen organizator Đorđe Stamenković se odlučio za „Evropu” jer u celom gradu nije mogao da nađe nijedan prigodan prostor pogodan za izložbu. Na zidovima „Evrope” Nišlije su tada mogli po prvi put da vide slike svog sugrađanina Borivoja Stevanovića (1879-1976), potomka čuvenog niškog advokata čiji dom je bio neposredno u blizini Saborne crkve. Stevanović se u rodni Niš vratio iz Beograda, gde je slikarski zanat pekao u Prvoj crtačkoj i slikarskoj školi slovačkog slikara i pedagoga Kirila Kutlika.

Ipak, ono po čemu je Evropa najpoznatija, desilo se 28. jula 1914. godine.

Tog dana, Nikola Pašić, predsednik srpske Vlade, bio je na ručku u bašti kafane sa svojom suprugom i dve ćerke kada mu je donet telegram koji je poslat iz Beča. Prema navodima iz zvaničnih dokumenata, to se desilo između 12 i 13 sati, a sala je bila puna „beogradskog sveta”.

Vasilij Nikolajevič Štradman, ruski ambasador, bio je svedok ovog događaja i kasnije ga je ovako opisao u svojim memoarima:

„Oko dva sata, kroz kapiju restoranske bašte ušao je poštar i, pošto je prišao Pašiću, izvadio je iz torbe telegram. Pašić ga je uzeo, pročitao, prekrstio se i pružio ga meni. U telegramu je grof Bertold javljao iz Beča da je ‘Austrougarska vlada, ne dobivši odgovor od Srbije na svoju notu od 23. jula, prinuđena da štiti svoje interese i od sada se nalazi u ratnom stanju sa Srbijom’.”

Drugi izvori kažu da je, nakon što je pročitao tekst telegrama, Nikola Pašić samo rekao:

„To smo i očekivali.”

A onda je nastavio s ručkom kao da se ništa nije desilo.

Epilog ovog ručka u Evropi je svima poznat.

Piše Nikola Jeremijaš.

Prijatelji sajta: FIRMA.co.rs

Prijatelji sajta: MojaKompanija.rs