Brankušijeva duhovna porodica

Konstantin Brankuši nije imao direktne učenike, ni sledbenike. Oni koji su radili u njegovom ateljeu neko vreme, učili su posmatrajući ga kako vaja, slušajući njegove savete i aforizme, a posebno gledajući ga kako živi, u toj specifičnoj atmosferi ateljea u Impas Ronsanu.

Prvi koji se radovao ovoj lekciji života, bio je, Amedeo Modiljani (1884-1920 ) jedna velika i tragična figura svetskog slikarstva.

Andre Salman je ovako opisao njihov susret:“ Modiljani je došao u Brankušijev atelje ruku zavučenih u džepove somotskog kaputa, stiskajući pod miškom kartone sa svojim crtežima, koje nikako nije ostavljao. Brankuši mu nije dao nikakav savet, nije mu ništa govorio, ali od toga dana Modiljani je shvatio šta znači geometrija u prostoru, sasvim drugačija, od one koja se do tada, obično učila u školama i u ateljeima. Skulptura ga je privlačila, i pokušao je da nešto napravi pod uticajem sakupljenih utisaka iz Brankušijevog ateljea. Od Brankušija je preuzeo izduženu figuru, i nju preneo na svoje slike.“

Jedan drugi uticaj direktnim kontaktom, Brankuši je ostvario kod nemačkog vajara Vilhelma Lembruka (1881-1919). Naime, Lembruk je 1910. godine u Salonu nezavisnih umetnika u Parizu, video Brankušijevu „Molitvu“ i pod njenim uticajem, izvajao svoju čuvenu skulpturu „Žena koja kleči“ (Njujork, Muzej moderne umetnosti), izduživši joj noge i uklonivši joj anatomske detalje.

Uticaj Konstantina Brankušija na svoje savremenike i sledbenike odvijao se u tri glavna pravca:

-kroz svest o čistom obliku, koji se postiže pojednostavljenjem, skidanjem, uklanjanjem i spajanjem;

-prelaskom sa figurativnog prikazivanja stvarnosti na izražavanje suštine,

-kroz novo vrednovanje kreativne uloge svetlosti i oblika u razvoju.

Uticaj Konstantina Brankušija se jasnije može prepoznati kod umetnika koji su bili deo one iste duhovne familije, kao što su, na primer, Žan Arp (1887-1966), Etjen Hajdu (1907-1996), Emil Djilioli (1911-1977), Moris Lipši (1898-1986), Antoan Ponse (1928- 2022), Lusijen Verkolije (1908-2002), Marta Pan (1923-2008), Andraš Bek (1911-1985).

U stvaralaštvu Žana Arpa i Brankušija postoji nekoliko, očiglednih, dodirnih tačaka: svest o čistom obliku, odbacivanje konvencionalne umetnosti iz prošlosti, i figurativnog predstavljanja stvarnosti, prelazak sa spoljašnjeg na suštinu, organsku snagu oblika, davanje prednosti zatvorenoj masi i krivim linijama, traženje ravnoteže i harmonije, vedrine i radosti života.

Kod Etjena Hajdua, koji je priznao povezanost sa Brankušijem, pronalazimo težnju ka čistom obliku, ka umetnosti koja teži da prikaže organski život materije i da ga preobrazi, opipljivu inteligenciju, snagu srca, preferiranje krivih linija, talasastih planova, sporih ritmova i svetlost koja otkriva oblik i pretvara se u senku kroz suptilan prelaz.

Emil Djilioli je od Brankušija preuzeo poštovanje materije, snagu zatvorene mase, geometrijsku tačnost i korišćenje aktivne uloge svetlosti, poliranjem bronze do postizanja blistavog sjaja.

Moris Lipši došao je do jednostavnih oblika, do snage zatvorene mase, i arhitektonske strukture kompozicije, koja svoju polaznu tačku pronalazi u Brankušijevom primeru.

Skulptura Antoana Ponsea je smeštena na granici apstraktnog i figurativnog, u prostoru koji je istovremeno i stvarnost i sećanje. To je skulptura bez senki, bez nabora, sa zaigranim krivim linijama, sva ustreptala. To je jedna umetnost u kojoj se oseća radost bitisanja i ljubav prema životu.

Luksenburžanin Lusijen Verkolije u potpunosti prati Brankušijevu duhovnu liniju. Spori ritam blagih i krivih linija, na njegovim skulpturama odvija se prema organskom ritmu. Tečna svetlost miluje glatke, zaobljene planove, blago talasaste, a volumeni, u svojoj žedji za ispunjenošću, grle i obuhvataju praznine cele kompozicije. Skulptura Verkolijea odbacuje svaku vrstu nasilja. Pesma zamenjuje povik. On ne traži ni snažne kontraste, ni dramatična suprotstavljanja svetlosti i senke, ni žestoke deformacije. Njegova skulptura izražava, potpuno iskreno, polet duše, dodir umetnika sa prirodom, sa svetlošću, sa lepotom života. San materije i umetnikov san se spajaju. Ovaj susret daje njegovom mermeru i poliranoj bronzi, diskretnu gracioznost, koja se preliva u poeziju.

Marta Pan rodjena je u Budimpešti, gde je završila Školu lepih umetnosti. Posle Drugog svetskog rata napustila je Madjarsku i preselila se u Pariz. U umetničkoj prestonici sveta, živela je i stvarala sve do svoje smrti. Njena skulptura je veoma bliska umetničkoj struji koju je negovao Konstantin Brankuši. Neka unutrašnja milina razliva se njenim skulpturama i čini ih blagim i nežnim. Marta Pan je vešta, jasna, hitra, ima pre svega ukusa i mere i podarila je francuskoj skulpturi nekoliko prvorazrednih dela. Najnežnije njeno delo svakako je „Plutajuća skulptura“.

Andraš Bek, Madjar poreklom, pripadnik Pariske škole, u svom mermeru dolazi do čistote oblika kroz uklanjanje svih detalja. Sporom i teškom ritmu njegovih skulptura, odgovara talasanje krivih linija i punoća oblika sa zaobljenim strukturama, koji se široko nude svetlosti. Osećaj harmonične vedrine oslobadja se iz ovih mermernih sruktura, sa muzičkom rezonancom.

Izvor / Saznaj više : nistevesti.rs

Prijatelji sajta: FIRMA.co.rs

Prijatelji sajta: MojaKompanija.rs