Ljubavi umetnika

Životi pisaca oduvek su privlačili pažnju njihovih čitalaca gotovo koliko i dela koja su pisali. U nastavku pedstavljamo vam četiri epizode iz ljubavnih života poznatih pisaca koje imaju malo toga zajedničkog osim što su sve dostojne da se nađu među koricama nekog romana.

Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr

Foto: ataraxia-filosofischbureau.nl

“Ljubav, to je ceo život žene, a samo epizoda u životu muškarca”, pisao je Žan-Pol Sartr, filozof, laureat Nobelove nagrade za književnost (koju je odbio da primi) i, prema mišljenju savremenika, jedan od najvećih intelektualaca svoga doba”. 

Iako je duboko verovao u ono što je pisao, njegov život suprotstavljao se njegovim rečima – ljubav koju je gajio prema koleginici, prijateljici i partnerki Simon de Bovoar bila je za ceo život. 

Sartra i De Bovoar često nazivaju rodonačelnicima “slobodne ljubavi”, onoga što danas nazivamo “vezom bez obaveza”. 

Žan-Pol i Simon nikada nisu imali vezu u tradicionalnom smislu, nisu bili venčani, niti su živeli u istom stanu. Bili su otvoreni za razne afere, ali su i pričali među sebom o njima. 

“Ono što nas je vezivalo-osobađalo nas je; i u toj slobodi našli smo se povezanim najbliže moguće”, pisala je Simon. 

Foto: Biography

Njihova veza bila je potpuno nekonvencionalna-trajala je 51 godinu i u nju je stalo mnogo! Sartr je planirao brak sa Simoninom prijateljicom Vandom:

“Znam da ti ova vest neće biti prijatna, ali taj čin braka je čista simbolika”, pisao je svojoj partnerki. 

U nekim periodima, iako ne naročito prijatne spoljašnjosti, Sartr je istovremeno imao i po sedam ljubavnica. 

Ipak, nije mogao zadovoljiti intimne potrebe mlade feministkinje: 

“Volela sam ga, to svakako. Ali naša tela nisu bila ni za šta, ta ljubav nije bila uzvraćena.”, rekla je De Bovoar o partneru.

Simon je zadovoljstvo nalazila u naručju muškaraca i žena, neretko Sartrovih prijatelja ili svojih studentkinja. Poznate su njene veze sa Klodom Lancmanom, koji je bio jedini muškarac sa kojim je živela.

“Moje najdraže, ti si moja najveća ljubav koja se desi jednom u životu, a možda i nikada. Mislila sam da nikada neću reći te reči koje mi sada dolaze tako prirodno – obožavam te celim telom i dušom. Ti si moja sudbina, moja večnost i moj život”, napisala je ljubavniku De Bovoar iz Amsterdama 1953. godine.

Simon je imala i romantičnu epizodu sa američkim piscem i novinarem Nelsonom Algrenom. Delovali su srećno, imali skladan odnos i izgledalo je kao da je napokon pronašla muškarca koji će je voleti, poštovati i oženiti, kada se sve neočekivano završilo – javno ga je ponizila u romanu “Mandarini”, predstavivši njihov odnos kao banalan, pišući da nikada nije ni želela da bude sa njim.

Pored ljubavnih avantura koje su imali “sa strane”, filozofi su neretko delili partnere, te je Simon zbog zavođenja studentkinja, koje bi kasnije upoznavala sa Sartom i prepuštala mu ih, izgubila posao i dobila zabranu predavanja u Francuskoj.  

Isidora Dankan i Sergej Jesenjin

Foto: pulse.rs

“Ne postoji na svetu ljubav tako bučna, tako bezumna, tako luda i neobuzdana, kakva je bila ona između Isidore Dankan i Sergeja Jesenjina”, piše Dajana Mouzli.

Mladi, plavokosi pesnik i sredovečna balerina zaljubili su se na prvi pogled 1921. godine u Moskvi, u novom svetu komunizma u koji su oboje iskreno verovali. Iako je Isidora znala svega dvadesetak reci ruskog, a Jesenjin ni rec engleskog. Kada ga je ugledala, prvo što je izustila bilo je “Anđeo!”, sledeća reč bila je “Đavo!”. 

Foto: Wikipedia

Odmah su uplovili u vezu koja je samo šest meseci kasnije ovenčana brakom. Ljubav i strast ubrzo su bile zamenjene ljubomorom i suzama. 

Za vreme Isidorinih turneja po Evropi i Americi, pesnikova ljubomora kulminirala je. Slobodni bosonogi ples, tela oskudno odevenog, Jesenjin bi možda i oprostio-činjenicu da je van granica Sovjetskog Saveza bio samo “mladi suprug legendarne balerine” bila je previše za njega. Sve više je pio, bivao sve depresivniji i izazivao skandal za skandalom.

Isidora je govorila: “Vidite, Jesenjin je seljak, a ruski seljak ima običaj da se uveče napije i istuče svoju ženu.”

Izvori tvrde da je Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, klečala na kolenima i ljubila mu cipele, nežno mu govoreći: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”

Usled jednog od skandalakada je intervenisala policija. 

Na pitanje da li je tukao suprugu, Jesenjin je odgovorio: “E, to baš ne pamtim… Ali, ko zna, možda, nogom od stolice…” 

Ubrzo zatim mučna i tragična ljubav umetnika okončala se. Jesenjin se vratio u rodnu zemlju, a Isidora nastavila svoju turneju. 

Uskoro je od Jesenjina dobila telegram: “Ja volim drugu stop; ženim se njome, stop; sretan sam, stop”.

Jesenjin se zaista oženio-Sofijom Tolstoj unukom slavnog pisca Lava Tolstoja. I ovaj brak bio je kratkog veka.

Sam i sve goreg duševnog zdravlja, Jesenjin je prijateljima sve češće govorio o Isidori. Njegovo stanje se pogoršavalo, i on je ujutro 27. decembra, nemajući mastila – kako je sam pričao preko dana poznanicima – napisao pesmu krvlju, iz rasečenih vena. To su bili stihovi “Do viđenja, prijatelju”. Iste večeri Jesenjin je izvršio “trostruko samoubistvo”: presečenih vena, obesio se šalom koji mu je Isidora poklonila o vrelu cev parnog grijanja.

Nakon ove tragedije, balerina se potpuno povukla iz umetničkih krugova. Dvije godine nakon smrti supruga, sudbina je hela da šal – njen zaštitni znak, presudi i njoj. Dok je jedan kraj ešarpe bio obmotan oko njenog vrata, drugi se zapleo u točak automobila u pokretu. 

Prijatelji kažu da su njene posljednje reči pre ulaska u kobni automobil bile: “Zbogom, prijatelji, odlazim u večnu slavu!”

Ivo Andrić i Milica Babić

Foto: Mondo.rs

“Sve je počelo u predvečerje rata, kada su Ivo i Nenad Jovanović preuzeli diplomatsku dužnost u Berlinu. Starom i usamljenom momku, ambasadoru Andriću, sve je više prijalo društvo Jovanovića, zapravo Milice, pa je prijateljstvo vremenom prešlo u grešnu ljubav”, napisala je jednom prilikom Zorica Janković, istoričarka i kustos Istorijskog muzeja Srbije.

Iako istoričari nisu zabeležili kad su se i kako Ivo Andrić i Milica Babić upoznali, veruje se da se to dogodilo pre nego što je Andrić, tada ambasador u Berlinu, angažovao njenog supruga Nenada za rad u Ambasadi.

Kako je legendarni pisac u tom trenutku bio samac, upravo je Milica bila domaćica na prijemima koje je pisac priređivao. 

Sačuvana su i dalje pisma koja je pisac slao bračnom paru ― započinjao ih je rečima “Dragi prijatelji”, a završavao potpisom “Mandarin”, jer su ga Nenad i Milica godinama tako zvali.

Ima tu i onih upućenih samo Milici, potpisanih rečima “Tvoj Mandarin, koji te nežno grli”.

Kada je Nenad Jovanović preminuo, Andić u svojim pismima polako počinje da pokazuje znake simpatija oslovljavajući Milicu sa “Ubavka” i “Lepo” ali i ljubomore: “Ja sam u Beogradu proveo rđave dane. Od Vašeg poslednjeg pisma iz Titograda, pa do prvog iz Budve prošlo je dvanaest dana. Šta sam mogao da mislim?… Ali da ostavimo to, iako je vrlo neprijatno.”

Tek naredne godine, dve godine otkako je Milica postala udovica, Andrić skuplja hrabrosti da joj izjavi ljubav: 

“Draga Milice, Mnogo je neobično bez Vas. … Ja se spremam. Mnogo godina sam čuvao ovu sliku, da bih Vam na njoj kazao koliko Vas volim. Pozdrav svima, tvoj Mandarin.”

Naredno pismo, napisao joj je tri dana kasnije: 

“Danas bih hteo sa nešto više reči da kažem ono što sam Vam rekao ukratko i što, uostaöom, znate dobro i da Vam ništa ne pišem: da želim Vaše prisustvo i da mi je veoma, veoma neobično i pusto bez Vas.” 

A samo nekoliko dana kasnije: 

“Drago Lepo, znaj da te mnogog, mnogo voli tvoj Mandarin.”

Nijedno Miličino pismo Andriću, nažalost, nije nađeno u njegovoj zaostavštini. Ipak, Milica je zasigurno delila Andrićeva osećanja – iste godine, u najužem krugu, par se venčao. 

Tada se dogodila još jedna važna stvar, Andrić, večiti podstanar, konačno se skućio u ulici Proleterskih brigada 2a, na prvom spratu levo, zajedno sa suprugom i – taštom! 

Milica, “u plavoj haljini i sa velikom crnom mašnom u kosi” bila je uz Andrića na ceremoniji dodele Nobelove nagrade u Stokholmu.

Foto: Mondo.rs

Iako je sama ljubav trajala decenijama, njihov brak bio je, ispostavilo se, kratkog daha ― deset godina nakon što su se jedno drugom zavetovali na večnu ljubav, Milica Babić je preminula. Imala je tek 58. godina i sahranjena je u beogradskoj Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, baš kao i Ivo, koji je svet napustio sedam godina kasnije.

Meša Selimović i Daroslava Božić

Foto: novi.ba

“Kad bih umio da napišem najljepšu knjigu na svijetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi”, rekao je Selimović o svojoj supruzi, majci njegovih kćerki i najvećoj životnoj ljubavi.

Iako je bio oženjen čovjek, prilikom susreta s Daroslavom Darkom Božić zaljubljuje se toliko da ne može zamisliti svoj život bez nje.

Meša Selimović bio je oženjen Desankom Božić, profesorkom fiskulture sa kojom je imso kći Slobodanku. Međutim, posle nekoliko godina braka, upoznaje Daroslavu Božić u koju se zaljubljuje.

“Tada mi se desila jedna obična ljudska stvar, za koju se ne osjećam kriv, zaljubio sam se, shvaćajući da boljeg i idealnijeg čovjeka nikad više ne bih mogao naći. U punoj ljubavi proživio sam s Darkom cijeli život. Teškoća je bila u tome što sam već bio oženjen ženom koju sam poznavao nekoliko godina. Ne pokušavajući da objasnim razloge zbog kojih sam ostavio svoju prvu ženu, dovoljno je da kažem da sam se u Darku zaljubio toliko da nisam mogao život zamisliti bez nje”, opisuje Meša.

Iako mu je bilo teško da joj saopšti da želi da se razvede, nošen svojim snom, saopštava joj svoju odluku jedne večeri i odmah odlazi iz kuće. Ona ga je pratila u kućnoj odeći uprkos jakoj kiši, sva zbunjena, iznenađena, povređena, očajna. Glasno ga je dozivala i molila da se vrati. Nije se okretao, već je nastavljao da hoda brže, ne gledajući kuda ide, gazeći i po smrdljivom blatu smetlišta. Bio je sav mokar od kiše i pranja na česmi. Darka ga je dočekala razneženo, kao da je bio “namirisan najskupljim mirisima”.

“Prala me je, čistila i peglala do jutra, dok sam ja, okupan, spavao”, ispričao je Meša.

Te teške noći Meši je bio potreban san, a ona ga je spremala za novi radni dan i novi – zajednički život.

Oni nisu čekali da se okonča razvod, svaki dan razdvojenog života smatrali su izgubljenom večnošću. Meša je bio svestan da ruši moralni kodeks kojeg mora da se pridržava kao komunista. Osim vanbračne zajednice, sporno je bilo i što je Darka bila kćerka generala kraljeve vojske i udata za čoveka kojem se kao vojniku kraljeve vojske gubi svaki trag.

“Ko promaši ljubav, promašio je život.”

Supruga ga je tužila zbog života u vanbračnoj zajednici, te je pozvan pred sud Partije. Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog kršenja partijskog morala. Ishod je bio jasan: isključen je iz komunističke partije, a samim tim postao je nepoželjan na bilo kom radnom mjestu. Meša je zatim tražio posao u Sarajevu, te su Darka i on krenuli put Sarajeva sa nešto malo novca i stvarima iz Darkinog stana.Odlazeći, Darka je izgubila pravo na stan, mada se nije bunila. 

Darka je, iako u to vrijeme bolesna i sa samo 39 kilograma, za njega i njihovu porodicu odlazila da prodaje stvari iz kuće kako bi preživjeli, podržavala ga u pisanju, prva čitala njegove ispisane redove, neprekidno je bila uz njega. Njihov dalji zajednički život u Sarajevu bio je težak, živeli su često u oskudici, Meša je dobijao i gubio profesorsko mesto bez ikakvih razložnih objašnjenja. Ipak, Meša je svestan da takvo ophođenje prema njemu počiva na zavisti, njegovom poreklu… nije poklekao jer je uz sebe imao ljubav. Ona je bila njegov “dobri duh”.

„I ne samo da se nikada nisam pokajao zbog svoje odluke, nego sam uvijek zahvaljivao sudbini što me je darovala takvim čovjekom kao što je Darka, moj dobri duh. Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni djelić onog što sam uradio. U njenom slabom tijelu lijepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti, da me je uvijek zaprepašćivala: ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, vjerovala u mene kad su svi sumnjali, usmjeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju…“ – napisaće kasnije Meša.

Srećom, došlo je vreme kada Meša ostvaruje književne uspehe, dobija nagrade… Zajedno su podelili i dobro i zlo. Njihova ljubav davala im je snagu i osećanje sreće ma u kakvim okolnostima živeli.

U noći kada je Meša preminuo Darka je njegovom kolegi Bećkoviću rekla: “Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega!”

Da je mogla s njim i u smrt da pođe učinila bi to, ali ostala je da poštuje njegovu volju do kraja da ne dozvoli da se poslednja volja njenog Meše ne oskrnavi sve dok i sama ne zaspi kao i on.

Piše Nikola Jeremijaš.

Prijatelji sajta: FIRMA.co.rs

Prijatelji sajta: MojaKompanija.rs