Put do Ivanjice, kao i većina saobraćajnica širom Srbije tog vremena, patio je od višegodišnje nebrige i neodržavanja, a deo od Ivanjice do planinskih sela bio je razlokan, sa ogromnim rupama i razjedenim krajevima ionako uzanog lokalnog puta. Krajolik je prelep, najlepše boje koje priroda može da stvori tu su se izmešale. Beskrajni lelujavi proplanci prepuni cvetnih ornamenata prelazili su u bogate šume, ukazujući na prirodno bogatstvo i zdravu sredinu idealnu za življenje. No, stanje stvari bilo je daleko od idealnog.
Domaćinova muka
Nakon upoznavanja i domaćinskog posluženja, vrhunske pršute i stelje, čuvenog ivanjičkog punomasnog sira i kajmaka, domaće turšije i kiselog kupusa, vrhunske kapljice od ivanjičke šljive „požegače“, kakve u svetu nema, neizbežnog krompira ispod sača, vruće pogače i proje, starina poče da objašnjava Zoranu šta sve ima, kako živi, čime se bavi… Ponos je prožimao svaku izgovorenu reč, svaku rečenicu potkrepio je nekom narodnom mudrošću:
“Za bolje nismo vaki kaki smo, a bolje od nas niđe naći nećeš.”
Pažljivo ga slušajući i ukazujući mu dužno poštovanje, Zoran ga je pitao oseća li se boljitak posle promena i šta i kako on, kao predsednik Vlade, može da pomogne da bude još bolje, odnosno, koji je najveći problem s kojim se on i drugi domaćini iz sela i okoline suočavaju. Starina se požalio da nema kupaca za njihove proizvode – mleko, sir, kajmak, maline, krompir:
– A i kada neko hoće da kupi, cene su niske i ne pokrivaju ni troškove proizvodnje i rada. S tim se nekako borimo i nosimo, ali najveći problem koji nas muči je ipak lokalna kafana, klub gde se mladi iz sela sakupljaju i gde dolaze neke pevaljke i lake ženske i kvare nam decu. Mladež se tamo sakuplja svako veče, gledaju utakmice, piju i opijaju se, klade se, provode se umesto da se žene i udaju i svoj dom svijaju i decu rađaju. Sve novce i sve vreme ovoga sveta potrošiše po kafanama! Posao na zemlji je težak, mi smo težaci, al’ tako je vekovima. Meni je bolje no mom ocu i đedu i ja radim da i mojoj deci i njihovoj deci, ako ih bude, bude bolje no što je danas meni i mojoj porodici. Sada je lakši rad i posao na zemlji. Ima mašina, opreme, mehanizacije, bolji su putevi, sve ide nabolje… Ali kafana nam pokvari đecu. Ti nju, predsedniče, da zatvoriš i sve će biti potaman!
Zoran je priču slušao sa uvažavanjem, ali je šeretski, uz osmeh, pitao domaćina što to njemu smeta. Mladi zaslužuju i da izađu i da se zabavljaju, provedu. Smisao života ne sme da bude samo rad i odricanje već i zadovoljstvo, provod, ljubav. Domaćinu se očigledno nisu svidele ove Zoranove reči. Gutao je knedle, stezao grlo, ali nije mogao da izdrži, pa je odgovorio da je problem u tome što mu sin svaku noć provodi u kafani, troši pare na piće i pevaljke, ostaje do kasno po ponoći, pa kad dođe kući i kada ga on ranom zorom budi da hrane stoku i idu na njivu, sin se ljuti i hoće da bije oca (pa i udari ponekad, i to ozbiljno).
Odsustvo realnosti
Zoranu je sve to bilo zanimljivo i, uz dužno poštovanje, odgovorio je domaćinu da nije u redu da se zatvaraju kafane ako rade po zakonu, zapošljavaju radnike, plaćaju poreze državi, otkupljuju neke proizvode od seljaka…
– Pa nije, stari, problem kafana nego tvoj sin! Nego, sedi ti i popričaj sa sinom, nije lepo da diže ruku na oca. Roditelji i porodica moraju da se poštuju. Posao mora da se podeli, da svi doprinose domaćinstvu. Mora da se radi, danas više nego ikada. Ne može Srbija da se promeni, a da mi u našim životima ništa ne promenimo…
Na to je starina skočio, već ozbiljno zajapuren u licu i besan:
– Ma šta ti meni kudiš sina! Nije moj sin loš. On je najbolji, odličan, takvog nema u selu, nego ne valja kafana, pevaljke, društvo, mesna zajednica… Ako već pitaš kako da pomogneš, pomozi, a ne da mi sina kritikuješ i nabeđuješ!
Svi smo se slatko nasmejali, ali i sa zebnjom saslušali muku domaćina, bez mogućnosti da mu ponudimo rešenje. Ovaj primer i brojni slični širom zemlje ukazivali su na svu specifičnost tadašnje Srbije, poljoprivrednika, domaćina, radnika… Ukazao je i na odsustvo motiva i realnosti da se problem prihvati i reši, ali i tipičnu srpsku karakternu osobinu prema kojoj je uvek neko drugi kriv i za sve postoji opravdanje.
Zoran je često isticao da osnovna logika nalaže da, kako bismo bili uspešni u menjanju Srbije, moramo prvo i kontinuirano menjati sebe. Ali i da se promene ne sprovode daljinskim upravljačem već celodnevnim posvećenim radom i odricanjima. Bio je svestan da su najveći potencijal svakog naroda ljudi i znanje. Zoran je zato govorio i opominjao:
– Prethodnih deset godina vlast je poništavala najvrednije osobine našeg naroda: optimizam, želju za uspehom, pobednički mentalitet, zdrav egoizam, takmičarski duh, želju za sticanjem, otvorenost prema svetu. Već čitavu deceniju javni život u Srbiji zasnivao se na planskom zastrašivanju, sumnjičenju, podelama i svađama, primitivizmu, korupciji, kriminalu, lažnim vrednostima, izolaciji od sveta. Zbog toga smo u krizi. Vratimo se sebi, pa će se i Srbija vratiti na pravi put!
Ako ne uspemo, bićemo odgovorni samo mi i niko drugi!
Posle svakog od brojnih susreta i sastanaka sa Zoranom imao sam više vere, više snage, neku novu energiju, elan. Zoran je lako pridobijao sagovornike, nekada ljudskom toplinom i razumevanjem, nekada superiornom inteligencijom, nekada briljantnom procenom osoba s kojima razgovara ili im se obraća. Jedna od Zoranovih karakternih osobina bila je i da izvlači najbolje iz ljudi, a posebno iz svojih bliskih saradnika.
Tih meseci, 2002. žestoko smo radili, često i po 20 sati dnevno. Da bi podstakao kolektivni duh, a da istovremeno ne bismo ostali bez porodica koje su nas bile željne, na jednoj sednici Vlade, posle duge rasprave o ekonomskim pitanjima oko kojih nije bilo saglasja, Zoran je predložio da predstojeći vikend provedemo svi zajedno sa članovima porodica, i tokom vikenda iznedrimo očekivana rešenja. Za mesto druženja izabrao je lovište Karakuša, 70 kilometara od Beograda, prema Šapcu. Svi su sa oduševljenjem prihvatili predlog, srećni što će nam se supruge i deca upoznati, a i saznati koliko su važne teme i pitanja koja smo imali na agendi.
Tog petka posle podne sakupili smo se nas nekoliko ministara sa članovima porodica u Karakuši, na radnom druženju i debatovanju. To je bio prvi, ispostaviće se, nažalost, i jedini susret nas i naših porodica van radnih mesta i redovnih aktivnosti, ali efekti su bili iznad očekivanih. Opušteniji i neformalniji, kreativno smo pristupili temama oko kojih je bilo mnogo natezanja, različitih mišljenja i predubeđenja, došavši do nestandardnih rešenja koja su bila nemoguća u našim okruženjima, ministarstvima. Zoran nas je mudro odvojio od pomoćnika, savetnika, nasleđenih i nespremnih na promene, omogućio nam da u kolektivnom duhu saslušamo jedni druge i usvojimo objektivne i održive predloge.
Zasedanje u Karakuši
I dok su se naše supruge i deca upoznavali, šetali po Karakuši, vozili se fijakerom, brali šumske plodove, mi smo, između ostalog, dogovorili intenzivniju interministarsku komunikaciju i koordinaciju, ali i podelu poslova kojom su neka ministarstva u određenim segmentima razvlašćena, preraspodelili nadležnosti i delokruge rada. Načinili smo ozbiljne iskorake. Njegova upozorenja i imperativne reči kao da i dalje odzvanjaju:
– Šta je vama? Trgnite se, ne robujte starim okoštalim strukturama, ne slušajte saradnike unutar ministarstava koji ne žele promene, nove poslove, iskorake… Budite motori novog načina razmišljanja i rešavanja problema. Mi smo sada vlast u Srbiji, odgovorni smo poslu kojeg smo se prihvatili, odgovorni smo trenutku u kojem živimo, ali i budućnosti. Ako ne uspemo, bićemo odgovorni samo mi i niko drugi!
U takvoj neformalnoj atmosferi Zoran je otvorio i temu sve češćih naručenih, plaćenih tekstova u medijima o navodnim kriminalnim i korupcionaškim aferama u kojima učešće imaju on i pojedini ministri. Vrlo jasno i autoritativno rekao nam je da ukoliko je bilo ko od nas učinio bilo šta protivzakonito, snosiće sve zakonske posledice, nezavisno od toga na kojoj se poziciji nalazi.
Upozorio nas je i da ako neko zna za korupciju ili zloupotrebu položaja, a to ne prijavi, takođe čini krivično delo. Rekao nam je da se ne obaziremo na svakodnevno “trovanje” političke scene, da u svakoga od nas ima poverenje i da uvažava naša ekspertska znanja, iskustva i posvećenost poslu.
– Meni danas politički protivnici i plaćeni mediji pripisuju najveću moć i uticaj u Srbiji. Kažu: Đinđić je najmoćniji čovek u Srbiji. A šta je moć? To je podela privilegija i novca, kao i mogućnost korišćenja državnih instrumenata sile. Ničega od toga danas nema u Srbiji. Novčani tokovi su apsolutno transparentni i kontrolisani, ja nikakve privilegije vlasti ne koristim, a valjda danas niko ozbiljan ne veruje da ću ja narediti policiji da nekoga hapsi ili sudijama da nekoga osude. Istina je da u Srbiji danas, zapravo, nema moći. Svi ministri u vladi potpuno su autonomni u poslu koji obavljaju i nema nikakvih intervencija s moje strane. Moja jedina moć je koordinacija svih tih aktivnosti.
Bilo je i gneva, sete, tuge i strasti u ovim njegovim rečima. Očekivao je veću koheziju u zemlji oko neophodnih promena, podršku naroda, veću spremnost na žrtvovanje, ali i toleranciju i razumevanje od političkih protivnika, budući da je Srbija krenula putem evropskih integracija i ekonomskog i svekolikog oporavka. Znao je da reforme bole i da je cena devedesetih previsoka, ali nije očekivao da narod neće uvažiti ogromne napore i međunarodnu podršku i pomoć Srbiji, koja je u to vreme bila očigledna i veoma značajna.
Srećni zbog postignutih dogovora, ali i svesni saznanja da smo, iako pobednici, još u kandžama nasleđene mašinerije vlasti jedini koji mogu da menjaju Srbiju, vratili smo se redovnim obavezama, uz saglasnost da saradnicima ne prepričavamo šta se i o čemu pričalo i šta je dogovoreno već da svima saopštimo da su interresorni dogovori u Karakuši finalni i nepromenljivi.
Tokom vikenda u Karakuši rodila su se i prijateljstva koja i danas traju. Moj sin Konstantin i sin Branislava Lečića Ivan tada su imali tek šest godina, a danas su oboje studenti završne godine Pravnog fakulteta. Pre toga išli su u isto odeljenje Treće beogradske gimnazije i stvorili prijateljstvo za čitav život. I još mnogo takvih prijateljstava dugujemo Zoranu i Karakuši. Na prvoj sledećoj sednici Vlade svakom od ministara koji su prethodni vikend proveli u Karakuši šef protokola, čuveni i večiti Gaja, uručio je koverat sa obračunom koliko svako od nas treba da plati ceh prethodnog porodičnog vikenda. Međusobno smo se pogledali, neki od kolega su pokušali da dobiju objašnjenje od Gaje, a on je samo uz zagonetan smešak prokomentarisao:
– Ništa ja ne znam. Ne pitajte mene. Tako je predsednik naredio. Za sve se obratite direktno njemu.
Svako plaća svoj račun
Sednica Vlade protekla je uobičajeno. Izglasali smo, između ostalih tačaka, i ono što je dogovoreno tokom prethodnog vikenda u Karakuši, a što nije bilo predmet rasprave. Pokazalo se po ko zna koji put da je kvalitetna priprema više od pola posla. Na kraju sednice jedan od kolega ministara je pod tačkom razno pitao Zorana o računima koje smo dobili, mašući kovertom.
Zoran je, glumeći iznenađenje, odbrusio:
– Šta vi mislite? Da kao oni bivši uživate s porodicama o trošku države i građana i da to neko drugi plaća? Da se odmarate, hranite, dišete svež vazduh u prirodi. E to više nikada neće biti moguće! Svi u ovoj državi moraju da plaćaju svoje račune. Ja sam već uplatio svoj, a to ćete uraditi i vi. Mi smo danas ogledalo nove Srbije, mi moramo da budemo uzor i primer svima u ovoj zemlji kako se radi, kako se odgovorno odnosi prema obavezama i kako državna imovina nije, kao što je bila u vreme Tita i Miloševića, Alajbegova slama!
Niko više nije imao nikakvih pitanja. Sednica Vlade je završena, a Zoran je bio srećan što su on i njegova vlada menjali Srbiju nabolje.
To je bio Zoran, jedan, jedini, neponovljivi.
