Polovina depresivnih osoba ne obrati se psihijatru

Dr Goran Mihajlović (Foto: lična arhiva)

Profesor dr Goran Mihajlović, redovni profesor psihijatrije na Fakultetu medicinskih nauka u Kragujevcu, šef Katedre za psihijatriju i predsednik Udruženja psihijatara Srbije, ističe da je neverovatno to što polovina osoba koje pate od depresije ne dobiju tretman zasnovan na dokazima, iako medicinska i psihološka intervencija značajno poboljšavaju simptome, funkcionalnost i ishod lečenja. Uprkos napretku, ljudi najčešće osećaju otpor prema ideji da potraže pomoć stručnjaka.

– Mnogi oboleli unapred pretpostavljaju da im se ne može pomoći. Dešava se i da je često pacijent okupiran tretmanima za lečenje druge bolesti. Depresija se definiše kroz više simptoma: perzistentna tuga ili sniženo raspoloženje, potpuno odsustvo zadovoljstva, umor ili nedostatak energije, osećaj dosade i sniženo samopouzdanje, ljutnja ili samokriticizam, izmene u apetitu ili težini, anksioznost, poremećaj spavanja (nesanicu ili hipersomniju), oslabljena koncentraciju ili neodlučnost, somatske žalbe (bol u leđima, glavobolja), beznadežnost, suicidalne misli ili ponašanje – naglašava dr Mihajlović.

Kada se govori o lečenju depresije, u poslednjih nekoliko decenija vrlo intenzivno se radi na sintezi novih moćnih molekula „popravljača“ raspoloženja. Ali, osim lekova odobrenih od FDA (Američka agencija za hranu i lekove) koji se regularno propisuju prema proceni stručnjaka, psihijatra, treba ukazati i na povećanje upotrebe preparata alternativne medicine koje ljudi uzimaju na svoju ruku. napominje dr Mihajlović.

– Postoje novi antidepresivi, poput agomelatina, vilazodona, vortioksetina, tianeptina, esketamina i drugih, koji su se pokazali kao jako dobri u tretmanu depresije, ali uvek moramo imati u vidu da je terapija personalizovana i da to što je jedan lek pomogao jednoj osobi, uopšte ne znači da će isti efekat proizvesti i i kod druge. Ovo kažem zato što naši ljudi imaju tendenciju da misle da je baš onaj lek koji je pomogao prijatelju, može i njima da pomogne, pa bivaju „rezervisani” kada im se propiše neki drugi psihofarmak. Nekada je potrebno uz antidepresiv dodati i lek iz grupe antipsihotika ili benzodijazepina, kako bi terapijski efekat bio bolji. Naravno, više lekova može da stvara opterećenje zbog broja doza tokom dana ali i zbog samog doziranja, kvantitativno, pa bi trebalo kada god je to moguće u terapiji propisivati što manji broj vrsta lekova i tableta – napominje dr Mihajlović i dodaje da osim lekovima (psihofarmacima), pacijente leče i psihoterapijski, a tu su i metode poput elektrokonvulzivne terapije, transkranijalne magnetne stimulacije, duboke moždane stimulacije, neurohirurške procedure. Pristup i procena pacijenta su vrlo individualizovani.

Ipak, postavlja se pitanje da li su ljudi skloni da sami sebi postavljaju dijagnoze poput anksioznosti i depresije? Profesor Mihajlović smatra da se u našem društvu odomaćio termin „nešto sam depresivan, anksiozan sam“. Veliki broj naginje ka tome da se u svakoj, manje ili više neprijatnoj situaciji, ili u stanjima stresa, poistoveti sa ulogom žrtve, onoga koji pati i trpi ili pak onoga ko je kriv. Time ljudi odbacuju prihvatanje odgovornosti za ono što se dešava.

– Uvek je lakše da je neko drugi kriv. Dalje, samodijagnostikovanje donekle pruža i sekundarnu dobit, jer „ako sam bolestan, ako se osećam loše, ne moram da uradim to i to, da odem tamo…”. Neki ljudi na anksioznost i depresiju gledaju kao na sastavne segmente života, gotovo da su se saživeli sa ovim terminima, a zapravo nisu svesni suštinskog značenja ova dva pojma. Tome doprinosi nedovoljna informisanost stanovništva, nedostatak edukativno-preventivnih programa na nivou sistema primarne zdravstvene zaštite ali i medija. Emocionalna nepismenost je još jedan vrlo važan faktor koji doprinosi da ljudi mešaju, odnosno neadekvatno dešifruju svoja osećanja, pa većina u tom smislu može reći da je anksiozna ili depresivna a zapravo se oseća razočarano, besno… Moramo biti svesni da pravo na postavljanje dijagnoze imaju samo stručnjaci, psihijatri. Da bi se ovakve situacije minimizirale, važno je proširiti svest o značaju mentalnog zdravlja, raditi na relevantnim edukativnim i preventivnim programima i destigmatizovati posete psihijatru – smatra dr Mihajlović.

Pojavom pandemije kovida 19 pojavio se i novi termin – korona fobija, pa je nedoumica da li je ovde reč o novom obliku straha od nepoznatog? Naš sagovornik ističe da da je to pojam koji označava iracionalni strah od korone. Sam termin fobija, u osnovi i najjednostavnije rečeno, odnosi se na iracionalan strah od neke situacije, stvari ili pojave što se manifestuje izraženim strahom do nivoa panike, izbegavajućim ponašanjem i reakcijom autonomnog nervnog sistema u smislu ubrzanog rada srca, hladnog preznojavanja, trnjenja duž tela, vrtoglavice, osećaja nestabilnosti.

Izvor: Politika.rs